субота, 08. јул 2017.

DEVOJČICA SA TORBICOM


Sećanje (7)




Surčin, obdanište
Nadica Janić, 6 godina

Često gledam fotografiju nastalu 10. juna 1954. godine. Zapis o jednom vremenu spokoja, porodične harmonije, sigurnosti.

Živeli smo u Surčinu. Starije sestre su išle u školu, a ja u obdanište. Pored njih sam naučila da pišem. Pošto su one imale torbe, sveske, olovke, poželela sam da i ja imam sve to. Majka nam je ispunjavala želje. Bila je krojačica i veoma kreativna osoba. Vezla je, plela, puno čitala, bila pretplatnik na jedini časopis koji je tada postojao „Roditelj“. Iz njega sam naučila mnogo za svoj mali uzrast. Imala je velike kataloge sa crtežima modela haljina, bluza, sukanja, koje bi mušterije prelistavale a meni je dozvolila da u praznom prostoru na stranicama crtam. 

Odlazila je često u Zemun u kupovinu materijala i pribora za šivenje, školskog pribora... I kada je donela malu belu kožnu torbicu, mojoj sreći nije bilo kraja. „Sašila“ mi je i malu svesku na široke linije za tu torbicu. Dobila sam polovinu grafitne olovke, gumicu i maramicu sa izvezenim monogramom. Nisam se odvajala od torbice. 

Gledam lica dece na ovoj fotografiji. Nigde nisam videla tako jasno ispisan budući lik odraslog čoveka na licu deteta. Odrastala sam sa mnogima od njih. Znam neke i kako sada izgledaju. Zapis sa ove fotografije je ostao trajan na njihovim licima.


Nadica Janić

среда, 05. јул 2017.

ZABELEŽENA VEČNOST


Sećanje (6)


Kada su pokušavali da fotografišu Indijance, oni bi bežali da im ne bi ukrali dušu. Poklanjali su im ogledalca, ali videvši svoj lik u ogledalu, plašili su se da ne izgube u njemu dušu... Čovek ne vidi svoje lice, svoje oči, ne zna kakav mu je pogled i svetlost kojom zrači kroz pogled. Videvši sebe u ogledalu ili na fotografiji, upoznajemo svoje lice, oči, osmeh... Videvši sebe u mirnoj, bistroj vodi, Narcis je bio opčinjen svojom lepotom i ona je postala njegova kob, njegov nespokoj.

Selfi. O, čudnog li naziva! A može i ovako da se kaže: narcisoidni pogled u ogledalo u potrazi lepote u sebi. Savremena tehnologija pruža mogućnost i foto-ulepšavanja. I ne trebaju nam novine i TV – postavimo selfi na FB i sličnu društvenu mrežu, postanemo "poznati" i nastaje divljenje našem liku. Ego nam postaje jači, sigurniji smo... a duša, gde nam je tada duša? Indijanci su znali odgovor i pre izuma zvanog „selfi“.



Nadica Janić, 4 godine

Volim ovu moju fotografiju gde je zabeležen trenutak. Ali u njoj je i moja Večnost. Zapitanost i zbunjenost kada mi se otkriva pravo lice. „Zašto?“ - pitala sam se kada mi je fotograf dobacivao: „Nasmej se“.

„Gledaj u mene!“ Oduglovlačio se taj posao oko devojčice koju su zvali Alisa. A razlog nadimka je što je svima govorila da je iz drugog sveta, iz sveta čudesa kao što je i Alisa. Imala je vizije svoje prošlosti, svoje budućnosti. Imala je i slike Večnosti u očima. 

Skrenula je pogled, stisnula usnice. „Zašto da se nasmejem, kad ništa nije smešno?“ Škljoc! I otrčala je. 

Obdanište u Surčinu. Veliko dvorište. Ograđen pesak za igru. Velika stabla lipe. Poljski klozet u koji nije smela da uđe...
Davna 1952. godina. 



Nadica Janić

Kažu, zalazak sunca je sudbonosan trenutak. Veza Sadašnjosti i Večnosti... Bilo je leto. Predveče. Trenutak kada sam posumnjala, zapitala se i poželela da odem u svet snova. 

Alisa u meni postoji. Grlim to malo, toplo biće koje kao ptičica često zadrhti u mojim grudima.


Nadica Janić 



уторак, 04. јул 2017.

NASTANAK FOTOGRAFIJE - SRPSKO KULTURNO ČUDO 19. VEKA


Ljudi i vreme (9)

Ono što je Srbija, zahvaljujući darovitim i dalekovidim pojedincima, uspela da postigne u oblasti fotografije, tokom 19. veka može se smatrati pravim kulturnim čudom. Iako još uvek nije postojao snažan i kultivisan društveni sloj koji bi predstavljao masovnu podlogu za uspon i širenje fotografije kao kulturne potrebe, ipak se pojavio niz imena čiji je rad na fotografiji dostigao evropski nivo.




Petrovaradinska tvrđava 1850. 
Snimio Anastas Jovanović

Francuska akademija nauka je 19. avgusta 1839. godine priznala Luju Dageru autorsko pravo za pronalazak fotografije, a francuska vlada je otkupila taj pronalazak i poklonila ga čovečanstvu. Ubrzo nakon obelodanjivanja pronalaska fotografije, u Parizu, ova delatnost se pojavila u austrougarskim i južnoslovenskim zemljama, pa i u Kneževini Srbiji. 



Luj Dager

Luj Dager je bio poznat srpskoj javnosti i pre nego što je predstavljen njegov najznačajniji pronalazak – dagerotipija. Serbske narodne novine iz Pešte su donele vest o tome da su izgorele njegova slavna diorama, zatim umetnička zbirka i “četrdeset risovanija“. Novine srbske, koje su tada izlazile u Kragujevcu, preuzele su pomenutu vest iz peštanskih novina, i čitaocima u Srbiji. Prve vesti u Srbiji o pronalasku dagerotipije saopštio je 5. aprila 1839. godine list Magazin za hudožestvo, knjižestvo i modu, (broj 28), skoro pet meseci pre zvaničnog objavljivanja izuma fotografije.

Vest o prvoj fotografiji kod Srba objavljena je 12. maja 1840. u listu Serbske narodne novine (broj 37) koje su izlazile u Pešti. One su objavile podatak da je trgovac Dimitrije Novaković obavio snimanje Beograda: “Na posrebrenij list bakra. Snimak taj podneo je on Nj. svetlosti gospodaru Mihailu Serbie Knjazu na dar”. Novaković je znanje fotografske tehnike dagerotipije, to jest fotografije na metalu stekao u Parizu 1839. godine kada je Dager vršio demonstracije dagerotipije.



Autoportret Anastasa Jovanovića 1850-56. god.

Počeci fotografije u Srba vezuju se za Anastasa Jovanovića, talbotipistu, fotografa, litografa, slikara, dizajnera. Anastas Jovanović je rođen 1817. godine. Od 1832. godine sa porodicom stalno je nastanjen u Beogradu. U znak zahvalnosti za uspešno i brzo rezanje slova za prvi bukvar, štampan u kragujevačkoj Državnoj štampariji knez Miloš Obrenović nagrađuje Anastasa Jovanovića stipendijom za bečku Akademiju sv. Ane, odsek slikarstva, gde Jovanović odlazi 1838. godine, a već 1840. uči fotografiju. Beč je tada, posle Pariza, bio drugi centar gde se negovala fotografija.

U Beču je Jovanović kupio, u to vreme najsavremeniji, model Pecval-Volgtlander-ove foto-kamere s rednim brojem tri i tako postao treći fotograf u svetu! Najpre je načinio svoj „Autoportret“ (delo je sačuvano!), a zatim je došao u Beograd i 1841. godine dagerotipisao Kneza Mihaila i sve značajne ličnosti srpske i crnogorske istorije toga vremena.. Ta dela su većinom sačuvana i nalaze se u Zbirci fotografija Muzeja grada Beograda.



Petar Petrović Njegoš 1851. 
Snimio Anastas Jovanović

Posle 1850. putujući majstori napuštaju dagerotipiju i uvode trajniji postupak, tzv. talbotipiju, to jest fotografiju na papiru. Oko 1851. talbotipiju je prihvatio i Georgije Knežević, prvi srpski fotograf u Vojvodini, koji se ubrzo zatim opredelio za kolodijumski postupak, i fotografije na albuminskom papiru.



Kneginja Julija Obrenović 1854. 
Litografija Anastasa Jovanovića

Srbiju i Beograd je u periodu od 1860. do 1900. godine opsluživalo 40 fotografa. Od 1844. godine u Beograd pristižu prvi putujući dagerotipisti. Najraniji koji je dolazio u Srbiju bio je Josif Kapileri; delovao je za kratko u Beogradu u leto 1844.

Sredinom 19. veka stekli su se uslovi za osnivanje stalnih fotografskih ateljea. Prvi fotografski atelje na teritoriji današnje Srbije otvorio je Ištvan Oldal (Istvan Oldal) 1854. godine u Zrenjaninu, a prvi fotoatelje u Beogradu kod Saborne crkve, otvorio je 1860. godine Forijan Gantenbajn (Florian Gantenbein) iz Švajcarske. Preko puta se nalazio atelje Anastasa Stojanovića knjaževskog dvorskog fotografa, a nedaleko atelje i Ane Feldman iz Beča, Lazara Lectera, Pante Hristića, Milana Jovanovića i drugih. Među prvim srpskim ateljeima, otvorenim u Beogradu je i atelje Georgija Đoke Kraljevačkog na Zelenom Vencu i u Knez Mihailovoj ulici na brojevima 3,8 i 19.

Smatra se da je prva žena fotograf u Srbiji bila Ana Feldman koja se fotorgafijom bavila 1865-1868.

Opšte prihvatanje kolodijumske, tzv. mokre ploče i uvođenje popularnih i jeftinijih fotografija oblika i veličine posetnice, početkom šezdesetih godina dovodi do daljeg širenja fotografije i osnivanja foto-ateljea i u manjim mestima. U srpskoj provinciji rade fotografi: Jovan Vlahović u Požarevcu, Todor Ilić u Kragujevcu, Petar Aranđelović u Nišu i dr. 

Osnovna delatnost svih fotografskih ateljea bila je snimanje građanskih portreta, ali se povremeno javljaju i prve dokumentarne fotografije, vedute i panorame gradova. Pored zadovoljavanja probitačnih i komercijalnih zahteva, fotografi su težili da doprinesu i očuvanju kulturne baštine.

Mojsilo Živojinović iz Šapca nudio je da uz pomoć Ministarstva prosvete snimi “srpske manastire, razvaline i druge starine” (1863);

Anastas Jovanović je na više fotografija zabeležio maja 1867. istorijske scene pred odlazak turske posade iz Beograda – srpske vojnike na bedemu Beogradske tvrđave, i “tursku izređanu vojsku”.

Sredinom te decenije fotografija dobija mesto i u radu Srpskog učenog društva. Angažovan je fotograf R. Musil da fotografiše kuću Dositeja Obradovića (1865), a godinu dana docnije i fotograf Gantenbajn za istog poručioca fotografiše istu kuću.

Kada je započela priprema tzv. “Slovenskog sastanka” (Etnografske izložbe u Moskvi), 1867. godine, u ekipi za pripremu našao se i fotograf Panta Hristić koji je neumorno fotografisao etnološke sadržaje po izboru etnografa Milana Đ. Milićevića i slikara Steve Todorovića.

Šabački fotograf Moric Klempfner predlagao je 1869. Srpskom učenom društvu “da stereoskopski obradi etnografske, istorijske i ostale znamenitosti”.

Prve reportažne fotografije u srpskoj istoriji, sa proslave 50-godišnjice Takovskog ustanka u Topčideru, snimio je “na Duhove”, 1865. Anastas N. Stojanović, doseljenik iz Bugarske i jedan od najranijih ateljejskih fotografa u Beogradu. Stojanović je bio i prvi dvorski fotograf u Srbiji i tvorac mnogobrojnih portreta kneza Mihaila i drugih poznatih ličnosti i građana Beograda, tokom sedme decenije 19. veka.

Početkom XX veka najveći broj fotografskih radnji bio je u Beogradu i to u Knez Mihailovoj ulici. Ateljei su se u početku nalazili u dvorišnim barakama, kasnije na mansardama, a prvi pravi fotografski atelje sagradio je dvorski fotograf Milan Jovanović. Prva žena umetnički fotograf u Srbiji bila je Mara Bogdanović, supruga vajara Tome Rosandića i imala je atelje u Gospodar Jevremovoj ulici, gde se danas nalazi Pozorišni muzej.

Autor: Dalibor Drekić

Izvor:

- Zorica Netaj, Počeci fotografije 1839-1900
- Milanka Todić, Fotografija i slika; Cicero, Beograd, 2001.
- Zoran Gluščević, Vek i po srpske fotografije; Istorija srpske kulture, Beograd


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA