петак, 31. август 2012.

SAN BOJE LJUBIČICE

Iz sveske na široke linije (17)


Svežina avgustovskog sutona. Uzdigla se crvena kugla i boji vodu. Nijanse crvene i ljubičaste
 se razlivaju stvarajući čarobnu boju vode. Oblaci prave senke i Dunav je u treptaju, uzburkan, strastven, snažan.

Živi sam na splavu. Mala kuhinja, improvizovano kupatilo i soba za spavanje. Najlepša je terasa. Drvenu ogradu, sto, stolice i klupu je sam napravio. Fenjer ispred sobe. I nameštaj u sobi - široki krevet, orman i dva noćna ormančića je sam napravio i na njima uradio reljefne slike. U uglu je lampa sa izrezbarenim drvenim postoljem. Posteljina bela sa rasutim plavim ljubičicama.

Živi sam na splavu, sa svojim snom, sa Našom tajnom...

U noći punog meseca oseti po dašku vetra, po mirisu vode, po treptaju u sebi da dolazim. A ja se spremam celo popodne za naš susret. Kupam se u mirišljavim solima, mažem telo eteričnim uljem.

Uplela sam kosu, obukla dugu svilenu haljinu. Obula sam lagane sandale i ponela ceger sa još toplim čokoladnim kolačićima i čajem od poljskih trava.

Sanja na klupi. Zatvorio je oči. Poželeo je San za sanjanje... i ja sam već bila pored njega.

Sanjam na klupi. Zatvorila sam oči. Kao lahor, dodirujem usnama njegov obraz. Ne otvara oči. Obujmio mi je struk. Privukao k sebi. 

- Mirišeš na ljubičice, šapnuo je i grlio me u snu.

Prvi znaci zore. Svežina noći ispunila je sobu. Miriše na ljubičice.


Nadica Janić 




"San boje ljubičice" (1)
(akvarel na papiru; 40 x 40 cm)
Autor: Nadica Janić



"San boje ljubičice" (2)
(akvarel na papiru; 40 x 40 cm)
Autor: Nadica Janić

RAZBIJEN OSMEH


Sećanje (5)


Došao je po mene sa čudnim koferom da me vodi u staru porodičnu kuću u Surčinu, da zajedno  provedemo raspust.

- Šta je to, ujko?
- Gramofon, lepa moja. Slušaćemo ploče.

Silno uzbuđenje me je obuzelo. Sve vreme vožnje autobusom mislila sam kako će ploča da se vrti... kako ćemo slušati muziku. Držao me je za ruku, pričao. Gledala sam ga. Moj ujak je najbolji. Zna sve. Ume sve. Daje mi sve.

- Jedva čekam...

Samo se nasmejao i zagrlio me.

Došao je taj trenutak.

- Budi mirna. Samo slušaj. Ovo je Net King Kol, „Mona Liza“...

A posle mi je pričao o najlepšoj slici, o čarobnom osmehu koji se vidi iz svih uglova.

Poželela sam da imam takav osmeh. I stvori se na mom licu. U oba ogledala, sa svih strana se video.

- Pazi! Razbiće se, oštar glas moje stroge bake.

Uplašena, ispustila sam ogledalo. Sagla sam se da pokupim. U svakom delu razbijenog ogledala bio je moj osmeh. Iskrivljen, nestvaran... razbijen.

Bilo mi je devet godina, a možda kao i sada – svejedno.


Nadica Janić
    



"Razbijen osmeh"
(akvarel na papiru; 40 x 40 cm)
Autor: Nadica Janić

понедељак, 20. август 2012.

AKO MOŽEŠ...

... a priča teče dalje (26)


Ako možeš da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, i okrivljuju te za to,
ako možeš da veruješ sebi, kada svi u tebe sumnjaju
i sam pridodaješ njihovim sumnjama,

ako možeš da čekaš, a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren da sam ne varaš,
ili ako si omrznut da sam ne mrziš,
a da pritom ne izgledaš predobar ili premudar,

ako možeš da sanjariš a da snovi ne ovladaju tobom,
ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,
ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste,

ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao izvrnu nitkovi
kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,

ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive
da te služe dugo iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada nema ničega više u tebi
sem volje koja ti dovikuje – istraj,

ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima od sebe
sačuvaš svoje dostojanstvo,

ako ni prijatelj, ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
ako te svi cene, ali ne previše,
ako možeš da ispuniš jedan minut sadržajem
koji traje šezdeset sekundi,

tvoja je Zemlja
i sve što je na njoj,
i iznad svega bićeš Čovek,
Sine moj.

R. Kipling


Priredila: Nadica Janić






Hvala na čitanju, dragi prijatelji.
(Ovo je stoti post na blogu.)

“ako možeš da sanjariš a da snovi ne ovladaju tobom,
ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj... „

Moći ću!


петак, 17. август 2012.

SAN BOJE TIRKIZA

Iz sveske na široke linije (16)


U našoj drvenoj kućici sve je skladno, uredno, toplo... Kupatilo je belo sa zelenom kadom. Spremila sam meke, bele peškire i mirišljavu so za kupanje. Dok se kada puni, podigla sam kosu, svukla odeću i stavila na ivicu kade čaše sa sokom od kupina.

Voda je prozirna, tirkizno-zelena. Kao na izvoru. Ugasila sam svetlo i upalila lampicu na ogledalu. Dve zagrljene senke na zidu iznad kade. Skida mi šnalu i spušta kosu niz leđa.

- Neka bude mokra. Neka me dodiruje u vodi.

Nežno mi mazi vrat. Ljubi ramena. Osećam golicljivi dodir lančića i kamenčića na vratu. Okrenuo me ka ogledalu.

- Pogledaj, šapnuo je.

U ogledalu je zatreperila tamno-zelena boja tirkiza.
Poljubio mi je kapke.

- Te oči tvoje zelene..., pevao je i grlio me u vodi.

Probudio me zvuk letnjeg pljuska. Ruka mi je bila na znojavom vratu, na tirkiznom privesku.


Nadica Janić




 „San boje tirkiza“
(akril na papiru; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

среда, 15. август 2012.

ENERGIJA


Sećanje (4)


Senka velike trešnje stvarala je hladovinu u gonku (tremu) prostrane sremačke kuće. Ispred kuće, u senci trešnje je i bunar.
- Ne naginji se, opomenuo me je blago dok je izvlačio kofu sa rashlađenim voćem.
Ređala sam voće u poslužavnik i stavila na sto zastrt vezenim stolnjakom. Jeli smo ćutke, polako, sa osmehom.

Dok sam raspremala sto, uzeo je boje i seo za štafelaj. Kao i uvek, sela sam kraj njega na šamlicu i posmatrala. Dešavalo se da on slika ono što sam ja u mašti već imala pred očima.

- Ostani tu, lepa moja. (I danas me tako zove.) Trebaš mi.
- Tu sam, ujkice, gledam. Biću mirna!
- Treba mi tvoja energija.
- Šta je to energija?
- To je snaga koja pokreće. Ti imaš posebnu energiju.

Nisam sasvim razumela, ali sam bila ponosna što ja to imam i sedela sam nepomično sve dok slika nije bila gotova. Kroz mene je strujalo to što je ujak rekao da je energija. Danas to zovem Sreća.

Bio je raspust. Imala sam 9 godina. Moj ujak, učitelj, 21 godinu. Slikao je tog raspusta moje omiljene bajke. Sve dok se živelo u kući, slike su bile preko leta u gonku.


Nadica Janić




Minijatura "Energija" (Sreća)
(akril na papiru; 10 x 7,5 cm)
Autor: Nadica Janić