понедељак, 30. јануар 2012.

KAO PRVI SNEG

Priče iz Usnulog grada (17)


Najbolje je znala čekati... i nije gubila nadu.
Ali je od čekanja polako nestajala kao prvi sneg
koga je uvek čekala.

Sve je manje osećala ono što čeka i sve se manje radovala...
Prestala je da voli i prvi sneg
koga je uvek čekala – kao novi početak.

Sve više je volela Čekanje
kao plimu koja je zapljusne bezrazložnom nadom
i izbriše tragove prolaznosti.

Izgubio se i razlog čekanja.
Čekala je kraj čekanju... i nije izgubila nadu.
Bio je lep i čist – kao prvi sneg.


Nadica Janić

среда, 18. јануар 2012.

TAJNA

... a priča teče dalje (13)


"I ja se pitam:
"Šta li se dogodilo na njegovoj planeti? 
Možda je ipak ovca pojela ružu..."
Ponekad kažem sebi: "Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noći svoju ružu pod stakleno zvono, dobro pazi na svoju ovcu..." Tada sam srećan. I sve zvezde se smeju umiljato.

Ponekad opet kažem sebi: "Katkada je čovek rasejan i to je dovoljno! Jedno veče zaboravio je stakleno zvono, ili se možda jedne noći ovca iskrala nečujno..."
Tada se svi zvončići pretvaraju u suze!...

Velika je to tajna. Za vas koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije ni malo svejedno da li je negde, bogzna gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ružu...

Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije?
I videćete kako se sve menja...
I nijedna odrasla osoba neće nikad razumeti da to ima toliko značaja!"



MALI PRINC, Saint-Exupery

Priredila: Nadica Janić

уторак, 17. јануар 2012.

SUZA


Sećanje (2)


Imala sam sedam godina...
i bilo je na današnji dan.

Opomiljali su nas da se ne smejemo glasno. Deda je bolestan.
Kako da se smejem tiho, pitala sam se.

Nas šestoro unučadi, uvodili su u dedinu sobu jedno po jedno.
Zašto sam ja bila poslednja, pitala sam se.

Gledala sam dedino lice na vezenom jastuku.
Samo iz jednog oka je potekla suza.

Zašto ne plače na oba oka, pitala sam se...
i otišla da se tiho smejem sa decom.


Nadica Janić

понедељак, 16. јануар 2012.

OČI BOJE MEDA

Iz sveske na široke linije (13)


Razgovor je bio topao, ali i malo usiljen. Znam da prolazi kroz tešku psihičku fazu i najbolje je izbeći temu o bolesti i skorašnjoj operaciji... Pred spavanje otvaram e-mail da mu poželim laku noć. Istovremeno dobijam od njega poruku da lepo spavam i „sanjam nas“.

Povukla sam se u svoju sobu i na brzinu legla u krevet. Osećala sam strahovito stezanje u grudima. Bol koji kao da hoće da iskoči. Ležala sam na leđima a suze su se slivale niz slepoočnice i klizile niz lice, vrat... Pustila sam da to traje ne pokrenuvši se... Tako sam i zaspala, u stvari  – potonula negde.

Sanjam.
On i ja pridržavamo teška, metalna vrata koja se otvaraju prema Gore... ne... zatvaraju prema Dole. On je sa leve strane, ja sa desne. Ispod vrata, koja su svega nekoliko santimetara podignuta od poda, curi crveno-žuta užarena masa. Svom silinom uspevamo da spustimo vrata. Crvena, razlivena masa je nestala... Gledamo se.  Na njegovom licu topao, širok osmeh. Oči mu sijaju. Imaju boju meda koja se razliva oko nas kao svetlost.

Probudila sam se.
Ruke sklopljene na grudima.
Blaženstvo je prožimalo moje telo.


Nadica Janić  


"Predeo sna" (1)
(akril na papiru; 21 x 21 cm)
Autor: Nadica Janić



"Predeo sna" (2)
(akril na papiru; 21 x 21 cm)
Autor: Nadica Janić