субота, 08. јул 2017.

DEVOJČICA SA TORBICOM


Sećanje (7)




Surčin, obdanište
Nadica Janić, 6 godina

Često gledam fotografiju nastalu 10. juna 1954. godine. Zapis o jednom vremenu spokoja, porodične harmonije, sigurnosti.

Živeli smo u Surčinu. Starije sestre su išle u školu, a ja u obdanište. Pored njih sam naučila da pišem. Pošto su one imale torbe, sveske, olovke, poželela sam da i ja imam sve to. Majka nam je ispunjavala želje. Bila je krojačica i veoma kreativna osoba. Vezla je, plela, puno čitala, bila pretplatnik na jedini časopis koji je tada postojao „Roditelj“. Iz njega sam naučila mnogo za svoj mali uzrast. Imala je velike kataloge sa crtežima modela haljina, bluza, sukanja, koje bi mušterije prelistavale a meni je dozvolila da u praznom prostoru na stranicama crtam. 

Odlazila je često u Zemun u kupovinu materijala i pribora za šivenje, školskog pribora... I kada je donela malu belu kožnu torbicu, mojoj sreći nije bilo kraja. „Sašila“ mi je i malu svesku na široke linije za tu torbicu. Dobila sam polovinu grafitne olovke, gumicu i maramicu sa izvezenim monogramom. Nisam se odvajala od torbice. 

Gledam lica dece na ovoj fotografiji. Nigde nisam videla tako jasno ispisan budući lik odraslog čoveka na licu deteta. Odrastala sam sa mnogima od njih. Znam neke i kako sada izgledaju. Zapis sa ove fotografije je ostao trajan na njihovim licima.


Nadica Janić

среда, 05. јул 2017.

ZABELEŽENA VEČNOST


Sećanje (6)


Kada su pokušavali da fotografišu Indijance, oni bi bežali da im ne bi ukrali dušu. Poklanjali su im ogledalca, ali videvši svoj lik u ogledalu, plašili su se da ne izgube u njemu dušu... Čovek ne vidi svoje lice, svoje oči, ne zna kakav mu je pogled i svetlost kojom zrači kroz pogled. Videvši sebe u ogledalu ili na fotografiji, upoznajemo svoje lice, oči, osmeh... Videvši sebe u mirnoj, bistroj vodi, Narcis je bio opčinjen svojom lepotom i ona je postala njegova kob, njegov nespokoj.

Selfi. O, čudnog li naziva! A može i ovako da se kaže: narcisoidni pogled u ogledalo u potrazi lepote u sebi. Savremena tehnologija pruža mogućnost i foto-ulepšavanja. I ne trebaju nam novine i TV – postavimo selfi na FB i sličnu društvenu mrežu, postanemo "poznati" i nastaje divljenje našem liku. Ego nam postaje jači, sigurniji smo... a duša, gde nam je tada duša? Indijanci su znali odgovor i pre izuma zvanog „selfi“.



Nadica Janić, 4 godine

Volim ovu moju fotografiju gde je zabeležen trenutak. Ali u njoj je i moja Večnost. Zapitanost i zbunjenost kada mi se otkriva pravo lice. „Zašto?“ - pitala sam se kada mi je fotograf dobacivao: „Nasmej se“.

„Gledaj u mene!“ Oduglovlačio se taj posao oko devojčice koju su zvali Alisa. A razlog nadimka je što je svima govorila da je iz drugog sveta, iz sveta čudesa kao što je i Alisa. Imala je vizije svoje prošlosti, svoje budućnosti. Imala je i slike Večnosti u očima. 

Skrenula je pogled, stisnula usnice. „Zašto da se nasmejem, kad ništa nije smešno?“ Škljoc! I otrčala je. 

Obdanište u Surčinu. Veliko dvorište. Ograđen pesak za igru. Velika stabla lipe. Poljski klozet u koji nije smela da uđe...
Davna 1952. godina. 



Nadica Janić

Kažu, zalazak sunca je sudbonosan trenutak. Veza Sadašnjosti i Večnosti... Bilo je leto. Predveče. Trenutak kada sam posumnjala, zapitala se i poželela da odem u svet snova. 

Alisa u meni postoji. Grlim to malo, toplo biće koje kao ptičica često zadrhti u mojim grudima.


Nadica Janić 



уторак, 04. јул 2017.

NASTANAK FOTOGRAFIJE - SRPSKO KULTURNO ČUDO 19. VEKA


Ljudi i vreme (9)

Ono što je Srbija, zahvaljujući darovitim i dalekovidim pojedincima, uspela da postigne u oblasti fotografije, tokom 19. veka može se smatrati pravim kulturnim čudom. Iako još uvek nije postojao snažan i kultivisan društveni sloj koji bi predstavljao masovnu podlogu za uspon i širenje fotografije kao kulturne potrebe, ipak se pojavio niz imena čiji je rad na fotografiji dostigao evropski nivo.




Petrovaradinska tvrđava 1850. 
Snimio Anastas Jovanović

Francuska akademija nauka je 19. avgusta 1839. godine priznala Luju Dageru autorsko pravo za pronalazak fotografije, a francuska vlada je otkupila taj pronalazak i poklonila ga čovečanstvu. Ubrzo nakon obelodanjivanja pronalaska fotografije, u Parizu, ova delatnost se pojavila u austrougarskim i južnoslovenskim zemljama, pa i u Kneževini Srbiji. 



Luj Dager

Luj Dager je bio poznat srpskoj javnosti i pre nego što je predstavljen njegov najznačajniji pronalazak – dagerotipija. Serbske narodne novine iz Pešte su donele vest o tome da su izgorele njegova slavna diorama, zatim umetnička zbirka i “četrdeset risovanija“. Novine srbske, koje su tada izlazile u Kragujevcu, preuzele su pomenutu vest iz peštanskih novina, i čitaocima u Srbiji. Prve vesti u Srbiji o pronalasku dagerotipije saopštio je 5. aprila 1839. godine list Magazin za hudožestvo, knjižestvo i modu, (broj 28), skoro pet meseci pre zvaničnog objavljivanja izuma fotografije.

Vest o prvoj fotografiji kod Srba objavljena je 12. maja 1840. u listu Serbske narodne novine (broj 37) koje su izlazile u Pešti. One su objavile podatak da je trgovac Dimitrije Novaković obavio snimanje Beograda: “Na posrebrenij list bakra. Snimak taj podneo je on Nj. svetlosti gospodaru Mihailu Serbie Knjazu na dar”. Novaković je znanje fotografske tehnike dagerotipije, to jest fotografije na metalu stekao u Parizu 1839. godine kada je Dager vršio demonstracije dagerotipije.



Autoportret Anastasa Jovanovića 1850-56. god.

Počeci fotografije u Srba vezuju se za Anastasa Jovanovića, talbotipistu, fotografa, litografa, slikara, dizajnera. Anastas Jovanović je rođen 1817. godine. Od 1832. godine sa porodicom stalno je nastanjen u Beogradu. U znak zahvalnosti za uspešno i brzo rezanje slova za prvi bukvar, štampan u kragujevačkoj Državnoj štampariji knez Miloš Obrenović nagrađuje Anastasa Jovanovića stipendijom za bečku Akademiju sv. Ane, odsek slikarstva, gde Jovanović odlazi 1838. godine, a već 1840. uči fotografiju. Beč je tada, posle Pariza, bio drugi centar gde se negovala fotografija.

U Beču je Jovanović kupio, u to vreme najsavremeniji, model Pecval-Volgtlander-ove foto-kamere s rednim brojem tri i tako postao treći fotograf u svetu! Najpre je načinio svoj „Autoportret“ (delo je sačuvano!), a zatim je došao u Beograd i 1841. godine dagerotipisao Kneza Mihaila i sve značajne ličnosti srpske i crnogorske istorije toga vremena.. Ta dela su većinom sačuvana i nalaze se u Zbirci fotografija Muzeja grada Beograda.



Petar Petrović Njegoš 1851. 
Snimio Anastas Jovanović

Posle 1850. putujući majstori napuštaju dagerotipiju i uvode trajniji postupak, tzv. talbotipiju, to jest fotografiju na papiru. Oko 1851. talbotipiju je prihvatio i Georgije Knežević, prvi srpski fotograf u Vojvodini, koji se ubrzo zatim opredelio za kolodijumski postupak, i fotografije na albuminskom papiru.



Kneginja Julija Obrenović 1854. 
Litografija Anastasa Jovanovića

Srbiju i Beograd je u periodu od 1860. do 1900. godine opsluživalo 40 fotografa. Od 1844. godine u Beograd pristižu prvi putujući dagerotipisti. Najraniji koji je dolazio u Srbiju bio je Josif Kapileri; delovao je za kratko u Beogradu u leto 1844.

Sredinom 19. veka stekli su se uslovi za osnivanje stalnih fotografskih ateljea. Prvi fotografski atelje na teritoriji današnje Srbije otvorio je Ištvan Oldal (Istvan Oldal) 1854. godine u Zrenjaninu, a prvi fotoatelje u Beogradu kod Saborne crkve, otvorio je 1860. godine Forijan Gantenbajn (Florian Gantenbein) iz Švajcarske. Preko puta se nalazio atelje Anastasa Stojanovića knjaževskog dvorskog fotografa, a nedaleko atelje i Ane Feldman iz Beča, Lazara Lectera, Pante Hristića, Milana Jovanovića i drugih. Među prvim srpskim ateljeima, otvorenim u Beogradu je i atelje Georgija Đoke Kraljevačkog na Zelenom Vencu i u Knez Mihailovoj ulici na brojevima 3,8 i 19.

Smatra se da je prva žena fotograf u Srbiji bila Ana Feldman koja se fotorgafijom bavila 1865-1868.

Opšte prihvatanje kolodijumske, tzv. mokre ploče i uvođenje popularnih i jeftinijih fotografija oblika i veličine posetnice, početkom šezdesetih godina dovodi do daljeg širenja fotografije i osnivanja foto-ateljea i u manjim mestima. U srpskoj provinciji rade fotografi: Jovan Vlahović u Požarevcu, Todor Ilić u Kragujevcu, Petar Aranđelović u Nišu i dr. 

Osnovna delatnost svih fotografskih ateljea bila je snimanje građanskih portreta, ali se povremeno javljaju i prve dokumentarne fotografije, vedute i panorame gradova. Pored zadovoljavanja probitačnih i komercijalnih zahteva, fotografi su težili da doprinesu i očuvanju kulturne baštine.

Mojsilo Živojinović iz Šapca nudio je da uz pomoć Ministarstva prosvete snimi “srpske manastire, razvaline i druge starine” (1863);

Anastas Jovanović je na više fotografija zabeležio maja 1867. istorijske scene pred odlazak turske posade iz Beograda – srpske vojnike na bedemu Beogradske tvrđave, i “tursku izređanu vojsku”.

Sredinom te decenije fotografija dobija mesto i u radu Srpskog učenog društva. Angažovan je fotograf R. Musil da fotografiše kuću Dositeja Obradovića (1865), a godinu dana docnije i fotograf Gantenbajn za istog poručioca fotografiše istu kuću.

Kada je započela priprema tzv. “Slovenskog sastanka” (Etnografske izložbe u Moskvi), 1867. godine, u ekipi za pripremu našao se i fotograf Panta Hristić koji je neumorno fotografisao etnološke sadržaje po izboru etnografa Milana Đ. Milićevića i slikara Steve Todorovića.

Šabački fotograf Moric Klempfner predlagao je 1869. Srpskom učenom društvu “da stereoskopski obradi etnografske, istorijske i ostale znamenitosti”.

Prve reportažne fotografije u srpskoj istoriji, sa proslave 50-godišnjice Takovskog ustanka u Topčideru, snimio je “na Duhove”, 1865. Anastas N. Stojanović, doseljenik iz Bugarske i jedan od najranijih ateljejskih fotografa u Beogradu. Stojanović je bio i prvi dvorski fotograf u Srbiji i tvorac mnogobrojnih portreta kneza Mihaila i drugih poznatih ličnosti i građana Beograda, tokom sedme decenije 19. veka.

Početkom XX veka najveći broj fotografskih radnji bio je u Beogradu i to u Knez Mihailovoj ulici. Ateljei su se u početku nalazili u dvorišnim barakama, kasnije na mansardama, a prvi pravi fotografski atelje sagradio je dvorski fotograf Milan Jovanović. Prva žena umetnički fotograf u Srbiji bila je Mara Bogdanović, supruga vajara Tome Rosandića i imala je atelje u Gospodar Jevremovoj ulici, gde se danas nalazi Pozorišni muzej.

Autor: Dalibor Drekić

Izvor:

- Zorica Netaj, Počeci fotografije 1839-1900
- Milanka Todić, Fotografija i slika; Cicero, Beograd, 2001.
- Zoran Gluščević, Vek i po srpske fotografije; Istorija srpske kulture, Beograd


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA


среда, 14. јун 2017.

KAD REKA PROCVETA


Ljudi i vreme (8)

Tisa je procvetala insektima ljubavi. Rađaju se i žive samo jedan dan. Pare se i u tom ljubavnom grču umiru. (Vojislav Ananić)




LJUBAVNI PLES NA TISI

Priča iz knjige Vojislava Ananića
"Pusta sećanja"  

Ovih dana svi oni koji imaju tu čast da stanuju pored reke Tise, dive se prirodnom fenomenu, kada insekt zvani tiski cvet, koji tri godine živi u mulju, u zavisnosti od temperature vode i vodostaja, izađe u rojevima na površinu reke kako bi produžio vrstu. Ti oblaci žućkasto belih leptirića liče na cvetove bagrema, pa se verovatno zbog toga insekt i naziva vodeni cvet.

U početku rojeve formiraju mužjaci, koji se pritom haotično kreću u vazduhu. Nešto kasnije u roj uleću i ženke, te mužjaci usmeravaju svoj let ka njima. Borba za ženku je žustra, pa jedna ženka može biti meta i za 20 mužjaka. Prilikom sparivanja, mužjak obgrli ženku odozgo i pridržava je srpastim nastavcima trbuha i tako izvesno vreme lete spojeni u ljubavnom zagrljaju. Mužjaci umiru odmah nakon parenja, a ženke nakon što polože jaja. Iz jajeta se razvije larva za oko 45 dana i ukopava se u glinovit supstrat gde će proživeti tri godine. Do rojenja neće doći ukoliko je vreme oblačno, kišovito ili vetrovito.

Tada Tisa izgleda kao da vri, prekrivena hiljadama sićušnih cvetića. To se naziva cvetanje Tise. Svi posmatrači ostaju bez daha. Negde između 5 i 6 sati popodne, kada se nagoveštava zalazak sunca, pojavljuju se prvi cvetovi. Na delu sa glinovitim koritom pojavljuju se najpre larve mužjaka, iz kojih se za nekoliko sekundi izlegu insekti, leptiri. Izlaze iz svoje košuljice. Malo kasnije se pojavljuju i larve ženki i tada počinje jedinstven prizor na Tisi, ljubavni ples, posle kojeg mužjaci brzo umiru. Za samo nekoliko minuta, bude ih toliko da se ništa ne čuje do njihovih lepeta krila. Ženke lete još izvesno vreme uzvodno, a zatim se spuštaju na površinu vode i odlažu 6000 – 7000 sitnih jajašca koja brzo tonu na dno reke, a onda umiru i one.

Nakon nekog vremena, sve se smiri. Predstava je gotova. Sva akumulisana energija za poslednje tri godine potroši se nakon nekoliko minuta. U isto vreme to rade možda na stotine hiljada insekata. Jaja koja ženka posle oplodnje položi u vodu su spljoštena, diskoidnog oblika. Individualni razvoj od jajeta preko larve do odrasle jedinke traje oko tri godine, pri čemu se jedinka može presvući dvadesetak puta. Iz oplođenih jajašca se za dve – tri nedelje izlegu larve, koje se ukopavaju u glinoviti deo korita reke gde buše kanale koji im preko dana služe kao sklonište, dok noću izlaze napolje i hrane se biljnim i životinjskim ostacima. Posle tri godine, larve isplivavaju na površinu vode, poslednji put se presvuku i preobražavaju se u odrasle. Tad započinju ljubavni let. Život odrasle jedinke se kreće od nekoliko sati do jednog dana. Onda uginu. Dakle, ti insekti se pojavljuju samo sa jednim ciljem, da produže vrstu. Kao da i reka tada promeni svoj miris koji bude pomalo slatkast.

Tiski cvet Palingenia longicauda je insekt koji danas naseljava samo delove Tise i njenih pritoka. Kažu još i u Kini, u reci Jangcekjang. Prisustvo P. Longicauda je indikator čiste i nezagađene vode. Ti vodeni cvetovi su najprimitivniji krilati insekti koji su u daljnjem srodstvu sa vilinim konjicem. Ova prastara grupa tiskog cveta je živela na zemlji još pre 290 – 350 miliona godina i zato je danas nazivaju i živim fosilom. Veličina larvi i odraslih jedinki tiskog cveta iznosi oko 4 cm. Ženke su sitnije, sa nežnijim i mekšim telom. Glava razvijene larve je žute boje, a na njoj su krupne crne oči. Antene su žute, kao i telo. Imaju dobro razvijen usni aparat za grickanje sa dva para zubaca. Na abdomenu, na bokovima tela, larve imaju 7 pari listolikih škrga, koje mogu da vibriraju kako bi pospešile dotok kiseonika. Noge larvi su razvijene za kopanje jer se one „ubušuju“ u podlogu. Pošto se odrasle jedinke ne hrane, creva ispunjena vazduhom, olakšavaju im letenje. Tada koriste energiju nakupljenu u larvenom stadijumu. Intenzivno se razvijaju polni organi i pojavljuju se dva para krila i mišići za pokretanje. Krila su jednobojna, staklasta, svetlo smeđa, a raspon raširenih prednjih krila je oko 55 mm. Krila ženki su nešto prozirnija, sivkaste boje. Na kraju tela odraslog insekta je trbušni nastavak (rep).

Tako je taj ljubavni ples na Tisi trajao čitav dan, pa i sutradan. Trećega dana leteli su manji rojevi iznad reke, a najveći deo je već uginuo i plutao, ili je potonuo u vodu. Na obali je ostao sloj uginulih sad već posivelih ljubavnika, koji je prekrio zemlju. Iako se insekt tiski cvet smatra jednodnevnim, on živi pune tri godine, skoro sve vreme kao larva na glinovitom dnu reke pripremajući se samo za jednu stvar koju bi trebao da postigne tokom samo jednog dana – produženja vrste. Ni manjih insekata, ni većih ljubavnika, ni većeg instinkta za potomstvo, a ni kraćeg života u poređenju sa ostalim živim stvorovima.

Tiski cvet rado jedu ribe, a naročito larve. Zato ih pecaroši vade specijalnim limenim „pikslama“ koje su pričvršćene na dugačku motku, te kasnije koriste kao mamac na udici.

Svake godine ako vremenski uslovi dozvoljavaju da se pojavi tiski cvet, u svim gradovima pored Tise, turističke organizacije obeležavaju taj fenomen. Tada dođu i mnogi posmatrči iz drugih krajeva. Neki su od toga napravili čitavu turističku atrakciju kada uveče pale i puštaju sveće u Tisu, zaklinjući se u svoju ljubav prema supružniku ili svom budućem. Tako rade npr. u Novom Bečeju.


TRI GODINE U BLATU ZA SAT “LJUBAVI”

Palngenia longicauda je prirodni fenomen, koji osim na reci Tisi u Severnom Banatu i Potsju i Tamišu (u gornjem toku) postoji još u Velikoj žutoj reci u Kini. Ukoliko su vremenski uslovi povoljni, što znači da nivo vode nije previsok, da tih dana nema mnogo kiše ni vetra i da reka nije zagađena, sredinom juna počinje rojenje. Prva dva dana ciklusa to je sporadična pojava, da bi od trećeg do petog dana dosegla svoj vrhunac, a onda, poslednja dva dana, nad rekom pojavljuje se tek po neki cvet. Ponekad se, dešavalo da reka ponovo "procveta" i u julu.


Vodeni cvet (Palngenia longicauda)

Tamiški cvet je insekt sivkasto - beložute boje, vižljastog tela, dužine nekoliko santimetara. To je najkrupnija vrsta jednodnevnica. Telo mu je dugačko 40 a raspon krila 55 milimetara. Repovi jedinki veći su od dužine tela, čak i dvostruko duži, a čine ovog insekta lepršavim, raskošnim, prosto rečeno, lepim. Mužjaci imaju i srpaste kanđže, kojima se kače na ledja ženke dok se pare. Ženke su nešto manje i više sivo-žute boje.



Vodeni cvet, Tamiš 
(Foto MyCity.rs Blog autora Dušan)

Iako se insekt Palngenia smatra jednodnevnim, on zapravo živi tri godine, od čega skoro sve vreme kao larva na glinovitom dnu reke i to isključivo tamo, jer ga na peskovitom ili muljevitom dnu nema. Prvo izlaze mužjaci. Oni se kao larve u beličastoj čauri pojavljuju na površini vode. Jedan, pa drugi i sve tako više desetina hiljada. U roku od nekoliko minuta, kao podmornice, niotkuda, pojavljuju se ružne larve, od kojih, za samo minut postaju divni leptiri. Mužjaci izranjaju na površinu vode i skidaju svoju ljušturu. Potom uzleću besprekorno, onako vlažnih krila, i odlaze do obližnjih grana stabala na obali, gde se još jednom presvlače i suše. Nekoliko minita posle toga, rojevi cveta vraćaju se ka površini vode gde ih već čekaju ženke koje se samo jednom "presvlače". Tada započinje svadbeni let...



Svadbeni let insekta ljubavi

Čitavog svog života ovi insekti se pripremaju da urade samo jednu stvar - da produže svoju vrstu. Oblaci insekata kovitlaju se, a nad mirnom rekom, od lepeta krila desetine hiljada jedinki - cveta, ni talasi se ne čuju. Posle ovog ritualnog parenja ženke padaju na vodu i tu opstaju još neko vreme, taman toliko da polože jajašca, a mužjaci iscrpljeni uginu ili postaju lak plen lastama, rodama, galebovima i gramzivim ribama. Naime, ovi insekti uopšte nemaju usta, ni organe za varenje i žive dok postoji energija koju su akumulirali još kao larve. Svaka ženka položi oko 6 - 7.000 jajašca, koja padaju na glinovito dno, gde će naredne tri godine živeti i čekati svoju šansu da produže vrstu.

Oni su inače, omiljena riblja hrana, pa tako kad reka cveta, riba slabo "grize". Ribari ih i danas sakupljaju i suše i koriste kao najkvalitetniji mamac. Kada ima cveta, onda je to najbolji i najsigurniji znak da je reka zdrava i da se obnavlja.

Izvor: Blog autora Dušan, MyCity.rs


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić 

Veza: STV USA


петак, 26. мај 2017.

PIROTSKI ĆILIM – VRHUNSKO UMETNIČKO DELO


Duša slovenska (54)




Pirotski ćilim

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime. Žene koje su tkale ćilime zvale su se ćilimarke i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetnički dar. Svaki ćilim priča svoju priču simbolima i bojama. U svaki ćilim, mesecima tkan, tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

Ćilim je sveti prostor. On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta, četiri godišnja doba, četiri svete planine). Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao. Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izrađen. To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena. Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke (list, kora, koren) i doba godine u kojem se farba, dobijale su se različite boje i nijanse. Od biljaka su se koristile: paprika, spanać i zova za zelenu; kantarion za narandžastu; ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja. Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.







Tkanje pirotskog ćilima

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja. Obično bi u ponedeljak ujutro muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem, odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboj. Kroz tu osnovu će tkalja svojim prstima provlačiti niti potke od raznobojne vune i stvarati svoju priču kroz šare od kojih svaka ima svoje značenje. Potka koja potpuno pokriva osnovu imala je prvobitno magijsko značenje: da odvajajući sveto od običnog, obezbedi obilje i plodnost i da štiti od zlih duhova.

Šare na pirotskom ćilimu su vekovni simboli a do danas nije razjašnjeno kako su nastale. Neke šare su preuzete iz turske tradicije.



Pirotski ćilim - Đulovi

Đulovi na direci i razbacani đulovi označavaju žensku lepotu. Mlada koja se spremala za udaju pravila je „svekrvin jezik” (procvetali kaktus) da svekrvine bodlje pretvori u cvetove.



Pirotski ćilim - Bombe

Bombe označavaju mušku snagu i ćilim sa ovom šarom se poklanja muškom detetu kad se rodi ili kad krene u školu. Majke su nekada tkale sinovima ovakve ćilimčiće i kad su kretali u teške borbe.



Pirotski ćilim - Kondićeva šara

Kondićeva šara sa nasmejanim licima u središtu “štiti od loših pogleda“.




Pirotski ćilim - Vraško koleno

Venac sa vraškim kolenima štiti od loših namera, da đavo prebije nogu.




Pirotski ćilim - Dva srca

Dva spojena srca znače početak s ljubavlju i taj motiv se poklanja za rođenje deteta ili za stupanje u brak.




Pirotski ćilim - Željka (kornjače)

Najviše zastupljena šara po kojoj je pirotski ćilim prepoznatljiv je željka koja predstavlja kornjaču koja se sporo kreće i dugo živi pa se radila za ćilime koji su se poklanjali novorođenčadi.




Pirotski ćilim - obe strane su iste

Ono što takođe čini pirotski ćilim posebnim je i to što je jedini ćilim sa dva lica tako da se može koristiti sa obe strane i to 50 godina sa jedne i isto toliko sa druge strane. Po ovom ćilimu, iz poštovanja prema njegovoj lepoti, ukućani nikada nisu gazili obuveni.

Ovi ćilimi su poznati i po tome što imaju nevidljive završetke, odnosno što se potka tako utkivala da se nigde ne vidi ni početak ni kraj utkane niti čemu doprinosi i to što su tkani na vertikalnom razboju pogodnom za čvrsto nabijanje potke, za razliku od nomadskog, horizontalnog razboja na kome je tkanje mekše i na kome je ograničena širina ćilima. Za razliku od ćilima tkanih na horizontalnom razboju čiji su delovi naknadno spajani, pirotski ćilim se tka iz jednog dela i može biti širok i preko četiri i po metra, kakav je „batal“ koji se čuva u Etnografskom muzeju u Beogradu.

Na svim velikim svetskim izložbama (London, Amsterdam, Brisel, Napulj, Milano, Pariz) na kojima se pojavio, pirotski ćilim je zbog svojih raskošnih šara, tananog tkanja i izuzetnih boja dočekan kao vrhunsko umetničko delo.

Izvor: STARI ZANATI SRBIJE


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

Preporučujem:

Vekovima čuvani simboli pirotskog ćilima još zagonetka

среда, 10. мај 2017.

DOLINA JORGOVANA


Duša slovenska (53)



DANI JORGOVANA

Već 24 godine, početkom maja, kada su jorgovani u punom cvatu, u čast ljubavi Elen Anžu - Jelene Anžujske (1236 - 1314) i srpskog kralja Uroša I Nemanjića (1220 - 1277), u Kraljevu, na srednjovekovnom gradu Magliču, Žiči, Studenici, Sopoćanima, Manastiru Gradac, pa sve do Brnjaka na Kosovu i Metohiji, održava se velika međunarodna, kulturna, ekološka i turistička manifestacija “Dani jorgovana”.


















DOLINA JORGOVANA

Zanosni miris jorgovana se već sedam vekova svakog proleća širi dolinom Ibra od Kraljeva do Raške. Ovaj kraj tada postaje mesto izuzetne prirodne raskošne lepote. Opojni miris jorgovana podseća na romantičnu priču o francuskoj princezi, kasnije srpskoj kraljici, Jeleni Anžujskoj i srpskom kralju Urošu I Nemanjiću. Ova Dolina jorgovana predstavlja ljubavno zaveštanje kralja Uroša iz XIII veka, njegovoj supruzi Jeleni Anžujskoj.



Jelena Anžujska

Legenda kaže da je iz ljubavi prema Jeleni Anžujskoj srpski kralj Uroš I Nemanjić pred njen dolazak naredio da se putem kojim će ona doputovati, celom dolinom Ibra od Kraljeva do Raške, posade sve poznate vrste jorgovana. Želeo je da ulepša sure litice doline i tako buduću kraljicu podseti na rodnu Provansu. Tako je buduću srpsku kraljicu dočekala Dolina jorgovana. Taj gest izuzetne pažnje i divljenja oduševio je Jelenu Anžujsku i ona je uživala u opojnoj čaroliji mirisa jorgovana koji ju je pratio sve do budućeg muža. Kralj Uroš I ju je dočekao sa rascvetalom dolinom jorgovana, ispred zamka Maglić, sa željom da je svakog jutra budi miris njenog omiljenog cveća. Bio je to kavaljerski potez, bez premca čak i u kraljevskim krugovima.

Smatra se da Jelena Anžujska do dolaska u Srbiju nije videla svog budućeg muža, ali je njegov svadbeni doček sa jorgovanima potpuno vezao njeno srce za Srbiju. Jednim kraljevskim gestom koji je hrabre srpske ratnike primorao da zakratko postanu baštovani, Srbija je dobila mnogo više nego svim dotadašnjim ratovanjima.



Dolina jorgovana

Dolina jorgovana počinje kod grada Kraljeva, jednog od znamenitih gradova centralne Srbije, koji je današnje ime dobio 1882. godine posle proglašenja Srbije za kraljevinu i krunisanja kralja Milana Obrenovića u manastiru Žiča. Manastir Žiča, prvo sedište srpske pravoslavne crkve je podigao Stefan Prvovenčani, gde je i krunisan za prvog srpskog kralja. Po legendi, u tom manastiru je krunisano sedam srpskih kraljeva za koje su otvarana po jedna vrata, a zatim zazidana. Zato je u narodu zovu i "sedmovratom Žičom". Dolinu jorgovana okružuje srednjovekovni grad Maglič iz XIV veka sa osam kula.



Stari grad Maglič

U dolini reke Ibra i Raške, od Kraljeva pa na jug do ispod Novog Pazara, rođena je srpska srednjovekovna država. Neki je, zato, zovu Dolinom kraljeva, a drugi Dolinom jorgovana. Ovo je dolina sa dragocenim srpskim srednjovekovnim manastirima. Tu je i manastir Studenica, upisan na listu svetske kulturne baštine Uneska.



Stari grad Maglič

Jorgovani su vekovima cvetali i mirisali i tako simbolisali ljubav i poštovanje koje je srpski narod gajio prema plemenitoj kraljici Jeleni, čuvenoj po svojoj mudrosti i obrazovanju. Ona je doprinela značajno kulturnom usponu srednjovekovne srpske države. Ostavila je značajan trag u prosvetiteljstvu, jer je njen dom bio i učilište, ali i prva biblioteka - takozvano knjigohranilište. Njenom zaslugom su neke značajne knjige prepisivane za potrebe manastira. Zvali su je prvom srpskom učiteljicom, jer je u svom domu okupljala siromašne devojke iz tog kraja i podučavala ih raznim poslovima. Crkva ju je posle smrti kanonizovala kao sveticu. U braku sa Urošem I, trećim sinom Stefana Prvovenčanog, Jelena je rodila dva sina, Dragutina i Milutina.

Opčinjena lepotom ovog kraja, kraljica Jelena je 1270. godine sagradila manastir Gradac gde počiva kao monahinja. Ovaj manastir spada u red najpoznatijih srpskih manastira srednjeg veka, a freske, koje su dosta oštećene, pripadaju vrhuncu monumentalnog stila XIII veka.

Vladavina kralja Uroša I se smatra za doba procvata Srbije. On je proširio granice srpske srednjovekovne države na jug. Započela je eksploatacija rudnika u Srbiji što je dovelo do ekonomskog napretka i razvoja zanatstva i trgovine. Ekonomski razvoj je podstakao razvoj srpske kulture i opšte blagostanje.

Izvor: Art Nit


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

субота, 06. мај 2017.

KULT VITEZA SVETOG ĐORĐA




Paolo Uccello: "Sveti Đorđe ubija zmaja"(1456)

Prema hrišćanskom predanju, Sveti velikomučenik Georgije (ili Sveti Đorđe) bio je rimski vojnik u gardi cara Dioklecijana, koji je mučenički stradao tokom progona hrišćana.

Sveti Đorđe je jedan od svetaca koji se najviše slave u pravoslavnoj crkvi, međutim, takođe se slavi i u katoličkim zemljama. Ovekovečen u priči gde ubija aždaju, proslavljaju ga Grci, Rusi, Bugari, Srbi, Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani… Sveti Georgije je poštovan kao zaštitnik mnogih država i gradova u Evropi. Poštovan je i kao zaštitnik konjice, vitezova i viteštva i krstaških pohoda. Takođe je svetac zaštitnik velikom broju profesija i organizacija. 

Predanje

Prema predanju, Sveti Đorđe rođen je oko 275/280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio vojni oficir. Još dok je bio dete, njegov otac je stradao za Hrista, pa se nakon toga, mali Đorđe preselio sa majkom u Palestinu na majčino veliko i bogato porodično imanje gde je dobio dostojno obrazovanje.

Izrastao je u lepog, snažnog i hrabrog mladića, pa su ga kao takvog uzeli u vojsku, gde se brzo istakao svojom hrabrošću i vojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).

Progon hrišćana za vreme cara Dioklecijana

Za vreme cara Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana, 303. godine, deseti po redu. Videvši da je otpočelo nemilosrdno istrebljavanje hrišćana po celoj zemlji, Georgije podeli sva svoja blaga siromašnima i oslobodi svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge, zavešta siromašnima imanja i bogatstva. Đorđu je ovo teško palo i na jednom saboru je govorio protiv ovakvog odnosa protiv hrišćana i o njihovom daljem progonu. Tom prilikom je izašao pred cara i odvažno ispovedio da je i sam hrišćanin. Sav besan, car naredi vojnicima da ga zatvore u tamnicu.

Po carevom naređenju, vojnici su položili Đorđa na zemlju, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro, kada ga je posetio car, očekujući da će posle ovih muka Đorđe da se odrekne vere. Međutim, Georgije je jasno i glasno odbio da se odrekne svoje vere. Car tada naredi da se donese veliki točak za mučenje, sa daskama prepunim velikih eksera, udica, noževa, mačeva. Vezan za takav točak dok se točak sa njim okretao, to je trajalo dok mu celo telo nije bilo u ranama. Sa točka su ga odvezali, misleći da je mrtav. Kada su se uverili u suprotno, car naredi da Đorđa zakopaju u negašeni kreč tako da mu je samo glava bila van zemlje, i tako ga ostave tri dana da sagori.

Nakon tri dana, kada su ga otkopali – uvideše da je i dalje živ. Mučenja su, po naređenju cara, nastavljena. Car odluči da pozove najvećeg mađioničara u carstvu, po imenu Atanasije, i njime savlada Đorđa. Atanasije se odazva caru i pripremi dva napitka – jedan, od koga bi Đorđe trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Car naredi da silom napoje Đorđa prvim napitkom, a pošto se nije pokorio, onda naredi da mu se da i drugi, smrtonosni napitak. Svi stadoše zapanjeni kada opet osta živ.

Iskušavanje vere

Na savet nekih dvorana, car je tražio od Đorđa da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Silan svet se okupio u hramu da vidi kako će on da se odrekne hrišćanstva. On je prišao statui Apolona i prekrstio je, našta se statua srušila, a sa njom i sve druge statue u hramu. Videvši to žena cara Dioklecijana, carica Aleksandra, viknula je: "I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu." Car Dioklecijan najzad izda naređenje da se odrubi glava, i Đorđu i carici Aleksandri, 23. aprila (tj. 6. maja po novom kalendaru) 303. godine. Prema zaveštanju telo Đorđa preneto je u Lidiju, a na njegovom grobu kasnije je podignuta crkva.



Grob sa moštima Svetog Đorđa u Hramu Svetog Đorđa u Lidi



Hram Svetog Đorđa u Lidi

Po crkvenom učenju 16. novembar je dan kada je obnovljen hram svetog Velikomučenika Đorđa u Lidiji, gde je položeno njegovo telo – i Srbi ga proslavljaju kao praznik pod imenom Đurđic.

Sveti Đorđe - hrišćanski velikomučenik

Malo šta se, zaista pouzdano, zna o njegovom životu. U ikonografiji Pravoslavne crkve, Sveti Đorđe je još od 7. veka prikazivan kao vojnik (bez konja, u stojećem stavu) i sa kopljem ili mačem. Od 9. veka se pojavljuje još jedan prikaz Svetog Đorđa – na konju, u vojvodskom odelu, kako kopljem ubija aždaju. Malo dalje od njega stoji jedna ženska prilika u gospodskom odelu. Smatra se da aždaja koju ubija svetac simbolizuje mnogoboštvo. Žena koja je na ikoni je carica Aleksandra i ona, kako se veruje, predstavlja mladu hrišćansku crkvu. Prikaz Svetog Đorđa koji ubija aždaju je zasnovan na popularnoj legendi hrišćanske mitologije - "Đorđe i Aždaja".

Kult Svetog Đorđa

Kult Svetog Georgija (Đorđa) se začeo dosta rano. Na mestu njegovog groba u Lidi, za vreme vladavine cara Konstantina I (306-337), podignut je hram njemu posvećen. Tokom 4. veka, kult Svetog Đorđa se iz Palestine proširio na celo Istočno Rimsko Carstvo. U 5. veku se kult ovog sveca proširio i na Zapadno Rimsko Carstvo. Godine 494, Georgije je proglašen za sveca, od strane Pape Gelasijusa Prvog (492–496).

Krstaški ratovi 

Hram Svetog Georgija u Lidi je srušen 1010. godine ali su ga Krstaši obnovili. Godine 1191. i tokom Trećeg krstaškog rata, hram je ponovo uništen od strane islamskih snaga sultana Saladina. Novi Hram Svetog Georgija je podignut na mestu starog 1872. godine i postoji još uvek. 

Sveti Georgije u Engleskoj

Posle krstaških ratova u 12. veku, kult Svetog Georgija (Saint George) je prenet u Englesku. Za vreme kralja Edvarda III od Engleske, koji je 1348. osnovao viteški red Gartera, Sveti Georgije je postao i zaštitnik engleske države.

Sveti Georgije u Kataloniji

Sveti Georgije ili na katalonskom Sant Đordi (katal. Sant Jordi), takođe je svetac zaštitnik španske autonomne pokrajine Katalonije. Slavi se po novom kalendaru, 23. aprila. Običaj je da na taj dan muškarci ženama poklanjaju cvet, a žene muškarcima knjigu. Zato na taj dan knjižare iznose prodaju knjiga na ulice i sa popustima.

Sveti Georgije kod pravoslavnih Srba

Sveti Georgije ima veoma specifičan i snažan kult kod Srba kao „oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik“.

Po predanju, on je zaslužan i za stvaranje nemanjićke Srbije. Kad su ljubomorna braća okovala i zatočila Stefana Nemanju u pećinu, ovaj se molio svom svecu zaštitniku Georgiju da ga oslobodi. Gledajući iz pećinske ćelije visoki breg iznad grada Rasa, obećao je Svetom Đorđu da će mu tu podići hram ukoliko ga oslobodi iz zatočeništva. Čudo se desilo. Nemanja se našao na slobodi, postao je veliki župan, utemeljio je moćnu državu i sagradio veliki manastir Đurđeve Stupove na brdu iznad prestonog grada Rasa, na mestu današnjeg Novog Pazara.



Ostaci pećinskog manastira u kome je bio zatočen Stefan Nemanja

Pećina iz koje je Sveti Đorđe spasao Nemanju postala je stecište monaha i u vreme Svetog Save tu se razvio veliki pećinski manastir. Njegovi ostaci i danas stoje u podgrađu moćne tvrđave na ušću reke Raške u Sebečevsku reku. Iz pećine se vidi nebo i breg sa belim zidovima Đurđevih Stupova. Put u podnožju ovog čudesnog mesta vodi do vrela Raške, uz koje se nalazi Koštano polje, jer je po još živoj pešterskoj legendi tu kosti ostavila troglava aždaja koju je ubio Sveti Đorđe.



Đurđevi Stupovi kod Novog Pazara

Veoma je slavljen kod Srba, i najčešće ga nazivaju Sveti Đorđe ili Sveti Đurađ. Mnogi ga slave kao krsnu slavu. Srpska pravoslavna crkva ga slavi dva puta godišnje. Glavni praznik je Đurđevdan i praznuje se 6. maja po gregorijanskom kalendaru (23. aprila po crkvenom), a drugi je prenos moštiju i obnovljenje Hrama Svetog Georgija - Đurđic, koji se slavi 16. novembra (3. novembra po crkvenom). Na ikoni vezanoj za Đurđevdan je sveti Georgije prikazan na konju kako ubija aždaju.



Sveti Đorđe - Slava Đurđevdan

Drugi prikaz je sveti Georgije kao vojnik sa kopljem u ruci. U našem narodu se ovakva predstava zove Đurđic i vezana je za slavu Đurđic.



Sveti Đorđe - Slava Đurđic

Posvećeni su mu mnoge crkve i manastiri, među kojima su manastir Đurđevi Stupovi, Staro Nagoričino, Temska, Kasteljan, Vraćevšnica, Bogovađa, crkva na Oplencu, kao i Saborna crkva u Novom Sadu.

Legende

Po predanju, u jezeru u blizini grada Lide, u Palestini, živela je ogromna aždaja, koja je meštanima obližnjeg grada Virita stvarala velike neprilike. Aždaja je često izlazila iz jezera i proždirala ljude koji bi se našli u blizini jezera, a pored toga, imala je i otrovan zadah od koga su se ljudi razboljevali i često i umirali. Žitelji ovog kraja su se najzad obratili i svom vladaru za pomoć ali im on zapovedi, da bi se rešili svojih problema sa aždajom, da svakog dana na obali jezera žrtvuju po jedno dete. Narod to prihvati i od sutrašnjeg dana započne žrtvovanje dece. 

Svakog jutra je po jedno dete bilo ostavljano kraj jezera i ubrzo i proždirano. Na kraju je došao red i na ćerku tog vladara, jedinicu, koju okitiše i pripremiše za žrtvu aždaji. Dok je uplakana devojka stajala kraj jezera, pred njom se ukazuje Sveti Đorđe, jašući na konju, sa kopljem u ruci. Tada i aždaja izlazi iz jezera a Đorđe pojuri ka aždaji i zabode joj koplje u čeljust, prignječivši je za zemlju. Po Đorđevom naređenju, devojka vezuje svoj pojas aždaji oko vrata i vodi je prema gradu. Gradski vladar i svi žitelji zbog toga primiše hrišćanstvo a u gradu ubrzo bude izgrađena i velika crkva posvećena Presvetoj Bogorodici i Svetom Đorđu.

Srpske epske pesme vekovima su prenosile legendu o tome kako je sveti ratnik pogubio zmaja iz jezera kraj tvrđave Trojana i spasao kći gospodara grada. Sredinom 19. veka ti drevni stihovi postali su česta tema slavista koji su se divili narodnoj mašti. Zato je pravu senzaciju izazvao 1859. putopis ruskog diplomate Aleksandra Giljferdinga kome su na putovanju preko Peštera stanovnici visoravni pokazali zidine mitskog Trojana, na istoimenom planinskom vrhu.

- Najčudnije je to što na Pešteru jednu razvalinu nazivaju Trojan-gradom. Oko tog Trojana narod je fokusirao legendu o Svetom Georgiju. Pod gradom se nalazi malo jezero. Iz njega je izlazila aždaja i proždirala device iz cele okoline, dok nije došao red na kći bana Trojanskoga. Onda se pojavio Sveti Đorđe, ubio aždaju i oslobodio devojku. Svake godine na Đurđevdan Arnauti-muslimani iz cele okoline i mnogi Srbi hrišćani dolaze na jezero pod Trojan-gradom da prinesu žrtvu Svetom Đorđu - zabeležio je Giljferding.

Milovan Vidaković i Milan Đ. Milićević su zabelžili legende da je troglavi car-aždaja živeo u Trojanovom gradu na Ceru i imao kći Kosanu, koja je živela na vrhu Kosaninog grada. Igrom sudbine, najkrvavije borbe u Cerskoj bici 1914. odigrale su se baš na ta dva planinska vrha sa ruševinama rimskih utvrđenja.

- Ne može biti sumnje da je legenda o Svetom Đorđu kao vitezu na konju i pobediocu aždaje, koji je spasao Trojan grad i ćerku bana tog grada, svojina usmene literature srpskog naroda - smatrao je veliki istoričar Stojan Novaković.

Celu priču čini još neobičnijom podatak da je baš u Staroj Srbiji, na Pešteru, sačuvan deo moštiju Svetog Georgija. Mile Pešić, rodom iz sela Lopižnje kod Sjenice, godine 1880. je doneo u Crkvu Svetog Prokopija u Prokuplju kovčežić obložen purpurnim brokatom i bogato izvezen zlatnim koncem. U njemu su se nalazile koščice šake i deo kože glave sa plavim uvojcima Svetog Georgija. Pešić je ispričao da su mošti donesene iz Đurđevih Stupova koje su 1689. Turci spalili. One su skrivene u crkvici Svetog Đorđa u Lopiži, a kad su Osmanlije spalile i ovaj hram, Pešići su preuzeli relikviju na čuvanje.

Običaji

- Tradicionalno kićenje kapija, ograda, vrata, prozora, kuća, staja i torova biljem za Đurđevdan nije u srpskom narodu, kako bi se to površno dalo zaključiti, tek puki verski običaj obeležavanja jednog od najpopularnijih pravoslavnih praznika. Osim verskog obreda, kao terapije za dušu, đurđevdansko kićenje najraznovrsnijim, ali tačno određenim drvenastim, zeljastim ili cvetnim biljkama, ima jasnu ulogu i u očuvanju zdravog tela, pa i (iz)lečenju.

Kada se biljke kojima je domaćin okitio svoje domaćinstvo sasuše, odlažu se i čuvaju tokom cele godine radi napretka u kući, kao zaštitnici poseda ali, prevashodno, za spravljanje okrepljujućih eliksira ili čajeva za lečenje nekih bolesti.

Tako ovaj obred, uz već znana religijska značenja, pojašnjava poznati kraljevački biolog mr Živko Slavković koji je, proučavajući biljni svet svoga kraja, pre svega okolnih planina, beležio i narodne običaje vezane za kult biljaka, pa i - đurđevdansko kićenje.

U selima na Goču, ili na Željinu, baš kao i na Stolovima i Kopaoniku grab je omiljeno drvo od kojeg se pravi i okrepljujuća đurđevdanska kupka. Uoči Đurđevdana, olistale grančice graba potope se u desetak litara provrele vode i ostave potopljene do jutra na sobnoj temperaturi. Na uranku, polovinom tečnosti obredno se polije celo telo, premaže suvim šljivama i ponovo spere preostalom kupkom.

Travka mlađa koristi se za spravljanje čaja protiv mučnine i drugih smetnji u organima za varenje, a od zdravca eliksir koji čuva imunitet. Na Đurđevdan se, ne samo običaja radi, telo „žari“ mladom koprivom...

Đurđevdansko kićenje ne uklanja se danima, pa i nedeljama, sve dok se biljke kojima su kuće, dvorišta i torovi okićeni - same ne sasuše.

Umetnost

U pravoslavnom ikonopisu postoji nekoliko verzija ikonopisanja Svetog Đorđa u zavisnosti od datuma proslavljanja, ali sve verzije imaju određene zajedničke imenitelje. 

Predstava Svetog Đorđa koji stoji s kopljem i štitom na kome je krst, po rečima istoričara umetnosti, starija je od one na kojoj je sveti ratnik prikazan kao konjanik koji ubija aždaju. Naučnici navode da je prikaz sveca kao konjanika nastao u 9. veku negde kod istočnih hrišćana, gde je kult Svetog Georgija bio veoma jak, a na Zapad su ga doneli krstaši.

Legenda o svetom Đorđu je poslužila kao motiv za mnoga umetnička dela. Najpoznatiji je Rafaelov prikaz.



Rafaelo: "Sveti Đorđe i zmaj" (1504-1506)
Nacionalna galerija u Vašingtonu

Mladi renesansni slikar Rafaelo Santi naslikao je Svetog Đorđa između 1504. i 1506. godine, po narudžbini Gvidobalda da Montefeltra, Vojvode od Urbina i sina slavnog “kondotjerea” i vojskovođe Federika, jednog od najvećih kolekcionara i mecena tog doba. Gvidobaldo je od engleskog kralja Henrija VII odlikovan ordenom podvezice. U znak zahvalnosti naručio je sliku kao poklon za kralja, koji je u to vreme već uveliko izgradio kult ovog sveca na svom dvoru. Na samoj podvezici, koju nosi naslikani Sveti Đorđe, upisano je i HONI, skraćenica fraze koja je bila moto viteškog Reda podvezice - Honi soit qui mal u pense (Postiđen da je onaj ko misli loše). 

Slika je imala dug i buran put do Nacionalne galerije u Vašingtonu. U vreme kada nova ruska država nije imala nikakve diplomatske odnose sa Sjedinjenim Državama, Staljin prodaje sliku Endruu Melonu i Rafaelov “Sveti Đorđe i zmaj” prelazi okean. Ostaje u Melonovoj kolekciji sve do završetka izgradnje Nacionalne galerije 1941. u kojoj se čuva i danas.

Heraldika

Prikaz Svetog Đorđa, kao konjanika na belom konju koji kopljem kroz usta probija aždaju je čest motiv u heraldici. Kao takav nalazi se i na grbu Moskve. Takođe, u heraldici je poznat i motiv „krsta Svetog Đorđa“ - crveni krst na beloj pozadini. Poreklo ovog motiva vezuje se za bele tunike prvih krstaša, i crveni krst koji su nosili na grudima. Kao takav je postao grb Engleske, Gruzije i španske pokrajine Katalonije kao i mnogih gradova u zemljama gde je hrišćanstvo dominantna religija.


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA