уторак, 16. јануар 2018.

MLADOST


Sećanje (19)



Nadica Janić (letovanje 1968.)


Sećanja su poezija. Sećamo se čudnih i lepih trenutaka više nego ružnih. Duša odbacuje iz sećanja bol da bi bila lepršava, da bi sa lakoćom uzletala, da bi mi uzrastali.

Mladost je uvek u našem sećanju. Svetlost života, snaga i polet. Mladost je svojstvo duše koja ne stari.



Nadica Janić, 20 godina


Nadica Janić 

RINGIŠPIL


Sećanje (18)



Sestre Ljiljana Radivojević, Nadica Janić i Gordana Kalić 
(rođene Ušljebrka), zabavište, Surčin, 1954.


Kada nas obuzmu sećanja, kada nam je detinjstvo bliže od juče, kada su jasnije slike prošlosti od sadašnjeg trenutka, ringišpil života se zaustavlja...

Silazimo, a prazna sedišta još se njišu.



Novogodišnja priredba zabavišta u Surčinu (1954.)


Nadica Janić

U MREŽI


Sećanje (17)

















Osećam lepljive niti na telu. Borim se da izađem iz mreže. Zadovoljan izgled na njegovom licu. Ne mogu da pomerim noge, a htela bih da bežim. Njegove maljave ruke mi dodiruju grudi.

Probudila sam se u groznici. Drhtala sam i u strahu upalila lampu. Temperatura je bila visoka. Da li da ga budim? Trebao mi je čaj i da me neko drži za ruku.

...

Sećam se dečaka sa kojim sam se igrala svih dečjih igara. Uvek je želeo da bude jači i pametniji. Uživao je u mom strahu.

Jednom mi je pokazao kutiju šibica:
„Pogodi šta u njoj ima?“
Stavio mi je na uvo da čujem šum iz nje. A onda je otvarao, polako, tek toliko da bi dlakavi krak pauka provirio iz kutije.

Vrištala sam i bežala... A on se smejao.


Nadica Janić

SUZA


Sećanje (16)


Ana Aras, "More suza" (ulje na platnu) 


Opomiljali su nas da se ne smejemo glasno. Deda je bolestan.
Kako da se smejem tiho, pitala sam se.

Nas šestoro unučadi, uvodili su u dedinu sobu jedno po jedno.
Zašto sam ja bila poslednja, pitala sam se.

Gledala sam dedino lice na vezenom jastuku.
Samo iz jednog oka je potekla suza.

Zašto ne plače na oba oka, pitala sam se...
i otišla da se tiho smejem sa decom.


Nadica Janić

понедељак, 15. јануар 2018.

ENERGIJA


Sećanje (15)



Minijatura "Energija" (Sreća)
(akril na papiru; 10 x 7,5 cm)
Autor: Nadica Janić


Senka velike trešnje stvarala je hladovinu u gonku (tremu) prostrane sremačke kuće. Ispred kuće, u senci trešnje je i bunar.

- Ne naginji se, opomenuo me je blago dok je izvlačio kofu sa rashlađenim voćem. 

Ređala sam voće u poslužavnik i stavila na sto zastrt vezenim stolnjakom. Jeli smo ćutke, polako, sa osmehom.

Dok sam raspremala sto, uzeo je boje i seo za štafelaj. Kao i uvek, sela sam kraj njega na šamlicu i posmatrala. Dešavalo se da on slika ono što sam ja u mašti već imala pred očima.

- Ostani tu, lepa moja. (I danas me tako zove.) Trebaš mi.
- Tu sam, ujkice, gledam. Biću mirna!
- Treba mi tvoja energija.
- Šta je to energija?
- To je snaga koja pokreće. Ti imaš posebnu energiju.

Nisam sasvim razumela, ali sam bila ponosna što ja to imam i sedela sam nepomično sve dok slika nije bila gotova. Kroz mene je strujalo to što je ujak rekao da je energija. Danas to zovem Sreća.

Bio je raspust. Imala sam 9 godina. Moj ujak, učitelj, 24 godine. Slikao je tog raspusta moje omiljene bajke. Sve dok se živelo u kući, slike su bile preko leta u gonku.


Nadica Janić

недеља, 14. јануар 2018.

RAZBIJEN OSMEH


Sećanje (14)



"Razbijen osmeh"
(akvarel na papiru; 40 x 40 cm)
Autor: Nadica Janić


Došao je po mene sa čudnim koferom da me vodi u staru porodičnu kuću u Surčinu, da zajedno  provedemo zimski raspust.

- Šta je to, ujko?
- Gramofon, lepa moja. Slušaćemo ploče.

Silno uzbuđenje me je obuzelo. Sve vreme vožnje autobusom mislila sam kako će ploča da se vrti... kako ćemo slušati muziku. Držao me je za ruku, pričao. Gledala sam ga. Moj ujak je najbolji. Zna sve. Ume sve. Daje mi sve.

- Jedva čekam...

Samo se nasmejao i zagrlio me.

Došao je taj trenutak.

- Budi mirna. Samo slušaj. Ovo je Net King Kol, „Mona Liza“...

A posle mi je pričao o najlepšoj slici, o čarobnom osmehu koji se vidi iz svih uglova.

Poželela sam da imam takav osmeh. I stvori se na mom licu. U oba ogledala, sa svih strana se video.

- Pazi! Razbiće se, oštar glas moje bake.

Uplašena, ispustila sam ogledalo. Sagla sam se da pokupim. U svakom delu razbijenog ogledala bio je moj osmeh. Iskrivljen, nestvaran... razbijen.

Bilo mi je devet godina, a možda kao i sada - svejedno.


Nadica Janić

субота, 13. јануар 2018.

NEBO U OČIMA


Sećanje (13)



Nadica Janić, 7 godina


Zemunska bolnica, januar 1956. godine. Imala sam sedam godina. Velika soba sa puno kreveta. Časna sestra me dovela do kreveta. Sela sam, uplakana, uplašena. Ruke u krilu, pogled spušten.

Malena ruka na mojoj ruci. Ugledah nebo u njegovim očima. 

„Ja sam Žarko“, reče sa osmehom. "Ne boj se."

Budili smo se sa spojenim pogledom. Pričali smo, smejali se. Jedno drugo bodrili da pojedemo sve što nam daju. I kada ugase svetlo pred spavanje, gledali smo se. 


Nadica Janić