петак, 26. мај 2017.

PIROTSKI ĆILIM – VRHUNSKO UMETNIČKO DELO


Duša slovenska (54)




Pirotski ćilim

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime. Žene koje su tkale ćilime zvale su se ćilimarke i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetnički dar. Svaki ćilim priča svoju priču simbolima i bojama. U svaki ćilim, mesecima tkan, tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

Ćilim je sveti prostor. On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta, četiri godišnja doba, četiri svete planine). Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao. Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izrađen. To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena. Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke (list, kora, koren) i doba godine u kojem se farba, dobijale su se različite boje i nijanse. Od biljaka su se koristile: paprika, spanać i zova za zelenu; kantarion za narandžastu; ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja. Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.







Tkanje pirotskog ćilima

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja. Obično bi u ponedeljak ujutro muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem, odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboj. Kroz tu osnovu će tkalja svojim prstima provlačiti niti potke od raznobojne vune i stvarati svoju priču kroz šare od kojih svaka ima svoje značenje. Potka koja potpuno pokriva osnovu imala je prvobitno magijsko značenje: da odvajajući sveto od običnog, obezbedi obilje i plodnost i da štiti od zlih duhova.

Šare na pirotskom ćilimu su vekovni simboli a do danas nije razjašnjeno kako su nastale. Neke šare su preuzete iz turske tradicije.



Pirotski ćilim - Đulovi

Đulovi na direci i razbacani đulovi označavaju žensku lepotu. Mlada koja se spremala za udaju pravila je „svekrvin jezik” (procvetali kaktus) da svekrvine bodlje pretvori u cvetove.



Pirotski ćilim - Bombe

Bombe označavaju mušku snagu i ćilim sa ovom šarom se poklanja muškom detetu kad se rodi ili kad krene u školu. Majke su nekada tkale sinovima ovakve ćilimčiće i kad su kretali u teške borbe.



Pirotski ćilim - Kondićeva šara

Kondićeva šara sa nasmejanim licima u središtu “štiti od loših pogleda“.




Pirotski ćilim - Vraško koleno

Venac sa vraškim kolenima štiti od loših namera, da đavo prebije nogu.




Pirotski ćilim - Dva srca

Dva spojena srca znače početak s ljubavlju i taj motiv se poklanja za rođenje deteta ili za stupanje u brak.




Pirotski ćilim - Željka (kornjače)

Najviše zastupljena šara po kojoj je pirotski ćilim prepoznatljiv je željka koja predstavlja kornjaču koja se sporo kreće i dugo živi pa se radila za ćilime koji su se poklanjali novorođenčadi.




Pirotski ćilim - obe strane su iste

Ono što takođe čini pirotski ćilim posebnim je i to što je jedini ćilim sa dva lica tako da se može koristiti sa obe strane i to 50 godina sa jedne i isto toliko sa druge strane. Po ovom ćilimu, iz poštovanja prema njegovoj lepoti, ukućani nikada nisu gazili obuveni.

Ovi ćilimi su poznati i po tome što imaju nevidljive završetke, odnosno što se potka tako utkivala da se nigde ne vidi ni početak ni kraj utkane niti čemu doprinosi i to što su tkani na vertikalnom razboju pogodnom za čvrsto nabijanje potke, za razliku od nomadskog, horizontalnog razboja na kome je tkanje mekše i na kome je ograničena širina ćilima. Za razliku od ćilima tkanih na horizontalnom razboju čiji su delovi naknadno spajani, pirotski ćilim se tka iz jednog dela i može biti širok i preko četiri i po metra, kakav je „batal“ koji se čuva u Etnografskom muzeju u Beogradu.

Na svim velikim svetskim izložbama (London, Amsterdam, Brisel, Napulj, Milano, Pariz) na kojima se pojavio, pirotski ćilim je zbog svojih raskošnih šara, tananog tkanja i izuzetnih boja dočekan kao vrhunsko umetničko delo.

Izvor: STARI ZANATI SRBIJE


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

Preporučujem:

Vekovima čuvani simboli pirotskog ćilima još zagonetka

среда, 10. мај 2017.

DOLINA JORGOVANA


Duša slovenska (53)



DANI JORGOVANA

Već 24 godine, početkom maja, kada su jorgovani u punom cvatu, u čast ljubavi Elen Anžu - Jelene Anžujske (1236 - 1314) i srpskog kralja Uroša I Nemanjića (1220 - 1277), u Kraljevu, na srednjovekovnom gradu Magliču, Žiči, Studenici, Sopoćanima, Manastiru Gradac, pa sve do Brnjaka na Kosovu i Metohiji, održava se velika međunarodna, kulturna, ekološka i turistička manifestacija “Dani jorgovana”.


















DOLINA JORGOVANA

Zanosni miris jorgovana se već sedam vekova svakog proleća širi dolinom Ibra od Kraljeva do Raške. Ovaj kraj tada postaje mesto izuzetne prirodne raskošne lepote. Opojni miris jorgovana podseća na romantičnu priču o francuskoj princezi, kasnije srpskoj kraljici, Jeleni Anžujskoj i srpskom kralju Urošu I Nemanjiću. Ova Dolina jorgovana predstavlja ljubavno zaveštanje kralja Uroša iz XIII veka, njegovoj supruzi Jeleni Anžujskoj.



Jelena Anžujska

Legenda kaže da je iz ljubavi prema Jeleni Anžujskoj srpski kralj Uroš I Nemanjić pred njen dolazak naredio da se putem kojim će ona doputovati, celom dolinom Ibra od Kraljeva do Raške, posade sve poznate vrste jorgovana. Želeo je da ulepša sure litice doline i tako buduću kraljicu podseti na rodnu Provansu. Tako je buduću srpsku kraljicu dočekala Dolina jorgovana. Taj gest izuzetne pažnje i divljenja oduševio je Jelenu Anžujsku i ona je uživala u opojnoj čaroliji mirisa jorgovana koji ju je pratio sve do budućeg muža. Kralj Uroš I ju je dočekao sa rascvetalom dolinom jorgovana, ispred zamka Maglić, sa željom da je svakog jutra budi miris njenog omiljenog cveća. Bio je to kavaljerski potez, bez premca čak i u kraljevskim krugovima.

Smatra se da Jelena Anžujska do dolaska u Srbiju nije videla svog budućeg muža, ali je njegov svadbeni doček sa jorgovanima potpuno vezao njeno srce za Srbiju. Jednim kraljevskim gestom koji je hrabre srpske ratnike primorao da zakratko postanu baštovani, Srbija je dobila mnogo više nego svim dotadašnjim ratovanjima.



Dolina jorgovana

Dolina jorgovana počinje kod grada Kraljeva, jednog od znamenitih gradova centralne Srbije, koji je današnje ime dobio 1882. godine posle proglašenja Srbije za kraljevinu i krunisanja kralja Milana Obrenovića u manastiru Žiča. Manastir Žiča, prvo sedište srpske pravoslavne crkve je podigao Stefan Prvovenčani, gde je i krunisan za prvog srpskog kralja. Po legendi, u tom manastiru je krunisano sedam srpskih kraljeva za koje su otvarana po jedna vrata, a zatim zazidana. Zato je u narodu zovu i "sedmovratom Žičom". Dolinu jorgovana okružuje srednjovekovni grad Maglič iz XIV veka sa osam kula.



Stari grad Maglič

U dolini reke Ibra i Raške, od Kraljeva pa na jug do ispod Novog Pazara, rođena je srpska srednjovekovna država. Neki je, zato, zovu Dolinom kraljeva, a drugi Dolinom jorgovana. Ovo je dolina sa dragocenim srpskim srednjovekovnim manastirima. Tu je i manastir Studenica, upisan na listu svetske kulturne baštine Uneska.



Stari grad Maglič

Jorgovani su vekovima cvetali i mirisali i tako simbolisali ljubav i poštovanje koje je srpski narod gajio prema plemenitoj kraljici Jeleni, čuvenoj po svojoj mudrosti i obrazovanju. Ona je doprinela značajno kulturnom usponu srednjovekovne srpske države. Ostavila je značajan trag u prosvetiteljstvu, jer je njen dom bio i učilište, ali i prva biblioteka - takozvano knjigohranilište. Njenom zaslugom su neke značajne knjige prepisivane za potrebe manastira. Zvali su je prvom srpskom učiteljicom, jer je u svom domu okupljala siromašne devojke iz tog kraja i podučavala ih raznim poslovima. Crkva ju je posle smrti kanonizovala kao sveticu. U braku sa Urošem I, trećim sinom Stefana Prvovenčanog, Jelena je rodila dva sina, Dragutina i Milutina.

Opčinjena lepotom ovog kraja, kraljica Jelena je 1270. godine sagradila manastir Gradac gde počiva kao monahinja. Ovaj manastir spada u red najpoznatijih srpskih manastira srednjeg veka, a freske, koje su dosta oštećene, pripadaju vrhuncu monumentalnog stila XIII veka.

Vladavina kralja Uroša I se smatra za doba procvata Srbije. On je proširio granice srpske srednjovekovne države na jug. Započela je eksploatacija rudnika u Srbiji što je dovelo do ekonomskog napretka i razvoja zanatstva i trgovine. Ekonomski razvoj je podstakao razvoj srpske kulture i opšte blagostanje.

Izvor: Art Nit


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

субота, 06. мај 2017.

KULT VITEZA SVETOG ĐORĐA




Paolo Uccello: "Sveti Đorđe ubija zmaja"(1456)

Prema hrišćanskom predanju, Sveti velikomučenik Georgije (ili Sveti Đorđe) bio je rimski vojnik u gardi cara Dioklecijana, koji je mučenički stradao tokom progona hrišćana.

Sveti Đorđe je jedan od svetaca koji se najviše slave u pravoslavnoj crkvi, međutim, takođe se slavi i u katoličkim zemljama. Ovekovečen u priči gde ubija aždaju, proslavljaju ga Grci, Rusi, Bugari, Srbi, Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani… Sveti Georgije je poštovan kao zaštitnik mnogih država i gradova u Evropi. Poštovan je i kao zaštitnik konjice, vitezova i viteštva i krstaških pohoda. Takođe je svetac zaštitnik velikom broju profesija i organizacija. 

Predanje

Prema predanju, Sveti Đorđe rođen je oko 275/280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio vojni oficir. Još dok je bio dete, njegov otac je stradao za Hrista, pa se nakon toga, mali Đorđe preselio sa majkom u Palestinu na majčino veliko i bogato porodično imanje gde je dobio dostojno obrazovanje.

Izrastao je u lepog, snažnog i hrabrog mladića, pa su ga kao takvog uzeli u vojsku, gde se brzo istakao svojom hrabrošću i vojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).

Progon hrišćana za vreme cara Dioklecijana

Za vreme cara Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana, 303. godine, deseti po redu. Videvši da je otpočelo nemilosrdno istrebljavanje hrišćana po celoj zemlji, Georgije podeli sva svoja blaga siromašnima i oslobodi svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge, zavešta siromašnima imanja i bogatstva. Đorđu je ovo teško palo i na jednom saboru je govorio protiv ovakvog odnosa protiv hrišćana i o njihovom daljem progonu. Tom prilikom je izašao pred cara i odvažno ispovedio da je i sam hrišćanin. Sav besan, car naredi vojnicima da ga zatvore u tamnicu.

Po carevom naređenju, vojnici su položili Đorđa na zemlju, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro, kada ga je posetio car, očekujući da će posle ovih muka Đorđe da se odrekne vere. Međutim, Georgije je jasno i glasno odbio da se odrekne svoje vere. Car tada naredi da se donese veliki točak za mučenje, sa daskama prepunim velikih eksera, udica, noževa, mačeva. Vezan za takav točak dok se točak sa njim okretao, to je trajalo dok mu celo telo nije bilo u ranama. Sa točka su ga odvezali, misleći da je mrtav. Kada su se uverili u suprotno, car naredi da Đorđa zakopaju u negašeni kreč tako da mu je samo glava bila van zemlje, i tako ga ostave tri dana da sagori.

Nakon tri dana, kada su ga otkopali – uvideše da je i dalje živ. Mučenja su, po naređenju cara, nastavljena. Car odluči da pozove najvećeg mađioničara u carstvu, po imenu Atanasije, i njime savlada Đorđa. Atanasije se odazva caru i pripremi dva napitka – jedan, od koga bi Đorđe trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Car naredi da silom napoje Đorđa prvim napitkom, a pošto se nije pokorio, onda naredi da mu se da i drugi, smrtonosni napitak. Svi stadoše zapanjeni kada opet osta živ.

Iskušavanje vere

Na savet nekih dvorana, car je tražio od Đorđa da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Silan svet se okupio u hramu da vidi kako će on da se odrekne hrišćanstva. On je prišao statui Apolona i prekrstio je, našta se statua srušila, a sa njom i sve druge statue u hramu. Videvši to žena cara Dioklecijana, carica Aleksandra, viknula je: "I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu." Car Dioklecijan najzad izda naređenje da se odrubi glava, i Đorđu i carici Aleksandri, 23. aprila (tj. 6. maja po novom kalendaru) 303. godine. Prema zaveštanju telo Đorđa preneto je u Lidiju, a na njegovom grobu kasnije je podignuta crkva.



Grob sa moštima Svetog Đorđa u Hramu Svetog Đorđa u Lidi



Hram Svetog Đorđa u Lidi

Po crkvenom učenju 16. novembar je dan kada je obnovljen hram svetog Velikomučenika Đorđa u Lidiji, gde je položeno njegovo telo – i Srbi ga proslavljaju kao praznik pod imenom Đurđic.

Sveti Đorđe - hrišćanski velikomučenik

Malo šta se, zaista pouzdano, zna o njegovom životu. U ikonografiji Pravoslavne crkve, Sveti Đorđe je još od 7. veka prikazivan kao vojnik (bez konja, u stojećem stavu) i sa kopljem ili mačem. Od 9. veka se pojavljuje još jedan prikaz Svetog Đorđa – na konju, u vojvodskom odelu, kako kopljem ubija aždaju. Malo dalje od njega stoji jedna ženska prilika u gospodskom odelu. Smatra se da aždaja koju ubija svetac simbolizuje mnogoboštvo. Žena koja je na ikoni je carica Aleksandra i ona, kako se veruje, predstavlja mladu hrišćansku crkvu. Prikaz Svetog Đorđa koji ubija aždaju je zasnovan na popularnoj legendi hrišćanske mitologije - "Đorđe i Aždaja".

Kult Svetog Đorđa

Kult Svetog Georgija (Đorđa) se začeo dosta rano. Na mestu njegovog groba u Lidi, za vreme vladavine cara Konstantina I (306-337), podignut je hram njemu posvećen. Tokom 4. veka, kult Svetog Đorđa se iz Palestine proširio na celo Istočno Rimsko Carstvo. U 5. veku se kult ovog sveca proširio i na Zapadno Rimsko Carstvo. Godine 494, Georgije je proglašen za sveca, od strane Pape Gelasijusa Prvog (492–496).

Krstaški ratovi 

Hram Svetog Georgija u Lidi je srušen 1010. godine ali su ga Krstaši obnovili. Godine 1191. i tokom Trećeg krstaškog rata, hram je ponovo uništen od strane islamskih snaga sultana Saladina. Novi Hram Svetog Georgija je podignut na mestu starog 1872. godine i postoji još uvek. 

Sveti Georgije u Engleskoj

Posle krstaških ratova u 12. veku, kult Svetog Georgija (Saint George) je prenet u Englesku. Za vreme kralja Edvarda III od Engleske, koji je 1348. osnovao viteški red Gartera, Sveti Georgije je postao i zaštitnik engleske države.

Sveti Georgije u Kataloniji

Sveti Georgije ili na katalonskom Sant Đordi (katal. Sant Jordi), takođe je svetac zaštitnik španske autonomne pokrajine Katalonije. Slavi se po novom kalendaru, 23. aprila. Običaj je da na taj dan muškarci ženama poklanjaju cvet, a žene muškarcima knjigu. Zato na taj dan knjižare iznose prodaju knjiga na ulice i sa popustima.

Sveti Georgije kod pravoslavnih Srba

Sveti Georgije ima veoma specifičan i snažan kult kod Srba kao „oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik“.

Po predanju, on je zaslužan i za stvaranje nemanjićke Srbije. Kad su ljubomorna braća okovala i zatočila Stefana Nemanju u pećinu, ovaj se molio svom svecu zaštitniku Georgiju da ga oslobodi. Gledajući iz pećinske ćelije visoki breg iznad grada Rasa, obećao je Svetom Đorđu da će mu tu podići hram ukoliko ga oslobodi iz zatočeništva. Čudo se desilo. Nemanja se našao na slobodi, postao je veliki župan, utemeljio je moćnu državu i sagradio veliki manastir Đurđeve Stupove na brdu iznad prestonog grada Rasa, na mestu današnjeg Novog Pazara.



Ostaci pećinskog manastira u kome je bio zatočen Stefan Nemanja

Pećina iz koje je Sveti Đorđe spasao Nemanju postala je stecište monaha i u vreme Svetog Save tu se razvio veliki pećinski manastir. Njegovi ostaci i danas stoje u podgrađu moćne tvrđave na ušću reke Raške u Sebečevsku reku. Iz pećine se vidi nebo i breg sa belim zidovima Đurđevih Stupova. Put u podnožju ovog čudesnog mesta vodi do vrela Raške, uz koje se nalazi Koštano polje, jer je po još živoj pešterskoj legendi tu kosti ostavila troglava aždaja koju je ubio Sveti Đorđe.



Đurđevi Stupovi kod Novog Pazara

Veoma je slavljen kod Srba, i najčešće ga nazivaju Sveti Đorđe ili Sveti Đurađ. Mnogi ga slave kao krsnu slavu. Srpska pravoslavna crkva ga slavi dva puta godišnje. Glavni praznik je Đurđevdan i praznuje se 6. maja po gregorijanskom kalendaru (23. aprila po crkvenom), a drugi je prenos moštiju i obnovljenje Hrama Svetog Georgija - Đurđic, koji se slavi 16. novembra (3. novembra po crkvenom). Na ikoni vezanoj za Đurđevdan je sveti Georgije prikazan na konju kako ubija aždaju.



Sveti Đorđe - Slava Đurđevdan

Drugi prikaz je sveti Georgije kao vojnik sa kopljem u ruci. U našem narodu se ovakva predstava zove Đurđic i vezana je za slavu Đurđic.



Sveti Đorđe - Slava Đurđic

Posvećeni su mu mnoge crkve i manastiri, među kojima su manastir Đurđevi Stupovi, Staro Nagoričino, Temska, Kasteljan, Vraćevšnica, Bogovađa, crkva na Oplencu, kao i Saborna crkva u Novom Sadu.

Legende

Po predanju, u jezeru u blizini grada Lide, u Palestini, živela je ogromna aždaja, koja je meštanima obližnjeg grada Virita stvarala velike neprilike. Aždaja je često izlazila iz jezera i proždirala ljude koji bi se našli u blizini jezera, a pored toga, imala je i otrovan zadah od koga su se ljudi razboljevali i često i umirali. Žitelji ovog kraja su se najzad obratili i svom vladaru za pomoć ali im on zapovedi, da bi se rešili svojih problema sa aždajom, da svakog dana na obali jezera žrtvuju po jedno dete. Narod to prihvati i od sutrašnjeg dana započne žrtvovanje dece. 

Svakog jutra je po jedno dete bilo ostavljano kraj jezera i ubrzo i proždirano. Na kraju je došao red i na ćerku tog vladara, jedinicu, koju okitiše i pripremiše za žrtvu aždaji. Dok je uplakana devojka stajala kraj jezera, pred njom se ukazuje Sveti Đorđe, jašući na konju, sa kopljem u ruci. Tada i aždaja izlazi iz jezera a Đorđe pojuri ka aždaji i zabode joj koplje u čeljust, prignječivši je za zemlju. Po Đorđevom naređenju, devojka vezuje svoj pojas aždaji oko vrata i vodi je prema gradu. Gradski vladar i svi žitelji zbog toga primiše hrišćanstvo a u gradu ubrzo bude izgrađena i velika crkva posvećena Presvetoj Bogorodici i Svetom Đorđu.

Srpske epske pesme vekovima su prenosile legendu o tome kako je sveti ratnik pogubio zmaja iz jezera kraj tvrđave Trojana i spasao kći gospodara grada. Sredinom 19. veka ti drevni stihovi postali su česta tema slavista koji su se divili narodnoj mašti. Zato je pravu senzaciju izazvao 1859. putopis ruskog diplomate Aleksandra Giljferdinga kome su na putovanju preko Peštera stanovnici visoravni pokazali zidine mitskog Trojana, na istoimenom planinskom vrhu.

- Najčudnije je to što na Pešteru jednu razvalinu nazivaju Trojan-gradom. Oko tog Trojana narod je fokusirao legendu o Svetom Georgiju. Pod gradom se nalazi malo jezero. Iz njega je izlazila aždaja i proždirala device iz cele okoline, dok nije došao red na kći bana Trojanskoga. Onda se pojavio Sveti Đorđe, ubio aždaju i oslobodio devojku. Svake godine na Đurđevdan Arnauti-muslimani iz cele okoline i mnogi Srbi hrišćani dolaze na jezero pod Trojan-gradom da prinesu žrtvu Svetom Đorđu - zabeležio je Giljferding.

Milovan Vidaković i Milan Đ. Milićević su zabelžili legende da je troglavi car-aždaja živeo u Trojanovom gradu na Ceru i imao kći Kosanu, koja je živela na vrhu Kosaninog grada. Igrom sudbine, najkrvavije borbe u Cerskoj bici 1914. odigrale su se baš na ta dva planinska vrha sa ruševinama rimskih utvrđenja.

- Ne može biti sumnje da je legenda o Svetom Đorđu kao vitezu na konju i pobediocu aždaje, koji je spasao Trojan grad i ćerku bana tog grada, svojina usmene literature srpskog naroda - smatrao je veliki istoričar Stojan Novaković.

Celu priču čini još neobičnijom podatak da je baš u Staroj Srbiji, na Pešteru, sačuvan deo moštiju Svetog Georgija. Mile Pešić, rodom iz sela Lopižnje kod Sjenice, godine 1880. je doneo u Crkvu Svetog Prokopija u Prokuplju kovčežić obložen purpurnim brokatom i bogato izvezen zlatnim koncem. U njemu su se nalazile koščice šake i deo kože glave sa plavim uvojcima Svetog Georgija. Pešić je ispričao da su mošti donesene iz Đurđevih Stupova koje su 1689. Turci spalili. One su skrivene u crkvici Svetog Đorđa u Lopiži, a kad su Osmanlije spalile i ovaj hram, Pešići su preuzeli relikviju na čuvanje.

Običaji

- Tradicionalno kićenje kapija, ograda, vrata, prozora, kuća, staja i torova biljem za Đurđevdan nije u srpskom narodu, kako bi se to površno dalo zaključiti, tek puki verski običaj obeležavanja jednog od najpopularnijih pravoslavnih praznika. Osim verskog obreda, kao terapije za dušu, đurđevdansko kićenje najraznovrsnijim, ali tačno određenim drvenastim, zeljastim ili cvetnim biljkama, ima jasnu ulogu i u očuvanju zdravog tela, pa i (iz)lečenju.

Kada se biljke kojima je domaćin okitio svoje domaćinstvo sasuše, odlažu se i čuvaju tokom cele godine radi napretka u kući, kao zaštitnici poseda ali, prevashodno, za spravljanje okrepljujućih eliksira ili čajeva za lečenje nekih bolesti.

Tako ovaj obred, uz već znana religijska značenja, pojašnjava poznati kraljevački biolog mr Živko Slavković koji je, proučavajući biljni svet svoga kraja, pre svega okolnih planina, beležio i narodne običaje vezane za kult biljaka, pa i - đurđevdansko kićenje.

U selima na Goču, ili na Željinu, baš kao i na Stolovima i Kopaoniku grab je omiljeno drvo od kojeg se pravi i okrepljujuća đurđevdanska kupka. Uoči Đurđevdana, olistale grančice graba potope se u desetak litara provrele vode i ostave potopljene do jutra na sobnoj temperaturi. Na uranku, polovinom tečnosti obredno se polije celo telo, premaže suvim šljivama i ponovo spere preostalom kupkom.

Travka mlađa koristi se za spravljanje čaja protiv mučnine i drugih smetnji u organima za varenje, a od zdravca eliksir koji čuva imunitet. Na Đurđevdan se, ne samo običaja radi, telo „žari“ mladom koprivom...

Đurđevdansko kićenje ne uklanja se danima, pa i nedeljama, sve dok se biljke kojima su kuće, dvorišta i torovi okićeni - same ne sasuše.

Umetnost

U pravoslavnom ikonopisu postoji nekoliko verzija ikonopisanja Svetog Đorđa u zavisnosti od datuma proslavljanja, ali sve verzije imaju određene zajedničke imenitelje. 

Predstava Svetog Đorđa koji stoji s kopljem i štitom na kome je krst, po rečima istoričara umetnosti, starija je od one na kojoj je sveti ratnik prikazan kao konjanik koji ubija aždaju. Naučnici navode da je prikaz sveca kao konjanika nastao u 9. veku negde kod istočnih hrišćana, gde je kult Svetog Georgija bio veoma jak, a na Zapad su ga doneli krstaši.

Legenda o svetom Đorđu je poslužila kao motiv za mnoga umetnička dela. Najpoznatiji je Rafaelov prikaz.



Rafaelo: "Sveti Đorđe i zmaj" (1504-1506)
Nacionalna galerija u Vašingtonu

Mladi renesansni slikar Rafaelo Santi naslikao je Svetog Đorđa između 1504. i 1506. godine, po narudžbini Gvidobalda da Montefeltra, Vojvode od Urbina i sina slavnog “kondotjerea” i vojskovođe Federika, jednog od najvećih kolekcionara i mecena tog doba. Gvidobaldo je od engleskog kralja Henrija VII odlikovan ordenom podvezice. U znak zahvalnosti naručio je sliku kao poklon za kralja, koji je u to vreme već uveliko izgradio kult ovog sveca na svom dvoru. Na samoj podvezici, koju nosi naslikani Sveti Đorđe, upisano je i HONI, skraćenica fraze koja je bila moto viteškog Reda podvezice - Honi soit qui mal u pense (Postiđen da je onaj ko misli loše). 

Slika je imala dug i buran put do Nacionalne galerije u Vašingtonu. U vreme kada nova ruska država nije imala nikakve diplomatske odnose sa Sjedinjenim Državama, Staljin prodaje sliku Endruu Melonu i Rafaelov “Sveti Đorđe i zmaj” prelazi okean. Ostaje u Melonovoj kolekciji sve do završetka izgradnje Nacionalne galerije 1941. u kojoj se čuva i danas.

Heraldika

Prikaz Svetog Đorđa, kao konjanika na belom konju koji kopljem kroz usta probija aždaju je čest motiv u heraldici. Kao takav nalazi se i na grbu Moskve. Takođe, u heraldici je poznat i motiv „krsta Svetog Đorđa“ - crveni krst na beloj pozadini. Poreklo ovog motiva vezuje se za bele tunike prvih krstaša, i crveni krst koji su nosili na grudima. Kao takav je postao grb Engleske, Gruzije i španske pokrajine Katalonije kao i mnogih gradova u zemljama gde je hrišćanstvo dominantna religija.


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

понедељак, 17. април 2017.

NEOBIČNI USKRŠNJI RITUALI


Ljudi i vreme (7)

Uskrs se širom sveta proslavlja šarenim jajima, uskršnjim kolačem, svakojakim đakonijama, a sve to prate često neobični, pa i bizarni običaji, koji traju još od paganskih vremena. Mnogi narodi su prihvatili hrišćanstvo, ali se nisu odrekli paganskih rituala za koje su verovali da će im obezbediti sreću i berićet.

U Srbiji se veruje da na Uskrs ne valja zaspati pre ponoći jer će se u protivnom spavati celog leta i ništa se neće uraditi. Sremci mese poseban uskršnji kolač zvani buzdovan, a u selima južne Srbije ukućani preskaču sekiru postavljenu uz prag ulaznih vrata izgovarajući želje za zdravlje i napredak kuće. Ipak, u neobičnim poduhvatima prednjače žitelji Timočke krajine.

Uskrs su mnogi Timočani proveli u potrazi za zakopanim blagom. Po paganskoj tradiciji, u noći pred Uskrs, na nebu se pojavljuje plamičak koji se ubrzo rasplamsava u veliku vatru i osvetli put onome kome je suđeno da tu svetlost ugleda. Svako ko primeti i izdrži blještav sjaj, treba da mu  pođe u susret izgovarajući polušapatom: "Igra zlato" i da nakon toga pomisli važnu želju jer će mu se sigurno ispuniti, ili da pođe u potragu za nekim izgubljenim blagom, jer će ga sigurno naći. Mnogi kopači zlata kunu se da su baš na Uskrs tako nabasali na ćupove s dukatima, a mnogi su nabasali i na arheološko nalazište. Običaj je da ovi uskršnji srećnici u znak zahvalnosti proviđenju zakolju ovna ili petla.




Tucijada u Mokrinu

I način na koji se proslavlja Uskrs u Banatu je jedinstven u svetu. U selu Mokrin se svake godine na praznik održi "Tucijada"- takmičenje u kucanju jajima. Za ovu priliku u Mokrinu i okolini ofarba se više od 100.000 jaja, što kokošjih, prepeličjih, guščjih, pačjih, ali u novije vreme i nojevih. Mnogi Mokrinčani obilaze susedna sela u potrazi za kokoškom koja leže tvrda jaja. A tvrdoća ljuske proverava se kuckanjem o zub.

Švajcarci uoči praznika ukrašavaju izvore i fontane, odajući počast vodi, koja je neophodna za život, a ovo je praznik obnovljenog života.



Polivanje vodom na uskršnji praznik "Mokar ponedeljak"

Poljskoj nailazimo na sličan simbol: i tamo je voda, kao simbol života, deo uskršnjih praznika, a na uskršnji ponedeljak prijatelji jedni druge polivaju vodom kako bi "sprali grehe", pa se zato taj dan i naziva Smigus Dingus, što znači "mokar ponedeljak". Muškarci polivaju žene sa vodom iz kanta koje su ukrašene grančicama vrbe, kao vesnikom proleća. Veruje se da se na ovaj način osigurava vitalnost i plodnost kod žena. U Mađarskoj se prskaju čak i parfemima.

U Australiji verenički parovi na Uskrs odlaze na obližnji potok ili reku da zahvate tekuću vodu koju čuvaju do venčanja na kojem će se njome međusobno poškropiti za sreću u braku.

U Latinskoj Americi, Brazilci u pokrajini Minas neguju jedinstvenu tradiciju nošenja kristala radi berićeta. Dan pre Uskrsa džepove pune komadićima kvarca, a na sam praznik ih ostavljaju kod kuće.

U Finskoj se udaraju svežnjem brezovih grančica a u Holandiji je običaj da se dečacima simbolično „ispraši tur", jer se tako isteruje loše ponašanje. Ovaj običaj imaju i Škoti, kod kojih postoji i izreka „istučen kao na Uskrs".

U Švedskoj i Finskoj na Veliki četvrtak, devojčice maskirane u uskršnje veštice skupljaju slatkiše od vrata do vrata u zamenu za ukrašene grane vrbe. Ova neobična tradicija predstavlja svojevrsnu kombinaciju običaja blagosiljanja kuća grančicama i skandinavske veštičje tradicije. Tradicija "uskršnjih veštica", koja se naziva Virpominen, potiče iz drevne legende prema kojoj trolovi i veštice izlaze između Velikog petka i Uskrsa.

U skandinavskim zemljama se veruje  da na Uskrs treba ustati rano jer se tada može videti kako sunce pleše. Žuta boja sunca je, inače, boja kojom se ukrašavaju jaja u Norveškoj, Švedskoj i Danskoj.

Zanimljiv je i običaj u Irskoj gde se haringe zakopavaju u zemlju jer su bile glavno jelo tokom uskršnjeg posta. Time se označava početak ponovnog uživanja u mesu.

Neobično je i da Polinežani uoči Uskrsa krštavaju školjke za koje se veruje da su povezane s morskim duhovima. One se posle obreda vraćaju u more da uskrsnu novi život.

Jedan od najneobičnijih uskršnjih običaja je "divljenje snegu" koje slave Laponci. Pri tom uz pesmu i ples prave Sneška Belića u obliku životinja slaveći Hristovo uskrsnuće i buđenje prirode.



Čišćenje duše za Uskrs na Filipinima

Na Filipinima mladići se dobrovoljno razapinju na krst, u spomen na stradanje Isusa Hrista. Kao pokajanje za svoje grehe, učesnici uskršnje manifestacije bivaju bičevani bambusom, potom paradiraju ulicama goli i bosi, a tim samokažnjavanjem imaju cilj da ponove patnju Isusa i očiste dušu. Mnogi filipinski katolici se tokom nedelje pred Uskrs, podvrgavaju molitvi, verujući da se na taj način čiste, leče bolesti, pa čak i ispunjavaju želje.

U Meksiku se održavaju uskršnje procesije na kojima se nose papirne lutke Jude. Tokom procesije Jude eksplodiraju, uz oduševljenu ciku učesnika.

Na Bermudama se na Veliki petak puštaju ručno izrađeni papirni zmajevi, kao simbol Hristovog uspeća. Ova tradicija započeta je kada je jedan britanski učitelj napravio zmaja kako bi objasnio Hristovo vaznesenje.



Parada šešira za Uskrs u Njujorku

U Americi, parada šešira je tradicionalna proslava Uskrsa duž čuvene Pete Avenije u Njujorku. Američki predsednik na Uskršnji ponedeljak organizuje veliko "kotrljanje jaja" u vrtu Bele kuće, a cilj je da se jaje najdalje otkotrlja, a da se pri tom ne razbije.

Španci  tokom uskršnjih praznika, odeveni u belo, na ulicama izvode pozorišne predstave i organizuju svečane povorke koje pripremaju nekoliko meseci ranije.

Po francuskim običajima sva crkvena zvona se utišaju neposredno pred ponoć uz bajkovito objašnjenje da zvona za Uskrs napuštaju svoje tornjeve kako bi otišla u Rim da posete Papu.



Uskršnje drvo u Nemačkoj

Nemačkoj, tradicionalna "uskršnja vatra" okuplja uveče roditelje i decu, kao simbol sunca, koji slavi proleće i kraj zimskog perioda. Nemci imaju još jedan običaj - Osterbaum, uskršnje drvo ili žbun ukrašen obojenim ljuskama od jaja, kao plodovima koji simbolizuju povratak toplote.

A u Češkoj se Uskršnji ponedeljak obeležava neobičnim običajem - dečaci vezuju devojčice oko nogu pletenicama od vrbinog pruća, što je simbol zdravlja, mladosti i snage.


Priredila: Nadica Janić

недеља, 16. април 2017.

USKRŠNJI OBIČAJI U SVETU


Ljudi i vreme (6)


















Za Uskrs, najveći hrišćanski praznik, vezani su različiti običaji, ali, u celom hrišćanskom svetu, zastupljeno je farbanje i darivanje jaja. Jaje je simbol obnavljanja prirode i života, a uskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daruju i za one koji ga primaju. Zajednički običaj je svečana i bogata uskršnja trpeza oko koje se okupi porodica.




Uskršnja trpeza

Domaćice u Rusiji unapred pripremaju uskršnju trpezu, uz obavezni simbol "kulič" - uskršnji kolač od testa i jaja, osveštan na Veliku subotu. Osveštana je i "pasha", specijalno jelo od mladog sira, pavlake i jaja, u obliku zarubljene piramide ukrašene ušećerenim voćem, koja, prema tradiciji, predstavlja simbol Groba Gospodnjeg. "Pasha" je i simbol "pune kuće" i njome se služe gosti u znak dobrodošlice. I u Rusiji je uobičajeno kuvanje i farbanje jaja, čemu se, kao i drugde, najviše vesele deca. Vekovima je omiljena dečja igra "tucanje jaja", u kojoj se od "protivnika" pobedom osvajala njegova igračka ili druga ukrašena jaja koja su doneli sa sobom.

U Grčkoj, Uskrs ne može da prođe bez crvenih jaja, uskršnje supe od jagnjećih iznutrica "magiritse", slatkog kolača "curekija" i jela od jagnjećeg mesa "kokoreci". Jagnjeća supa i jaja se jedu obično u nedelju ujutru posle ponoćene službe. U nedelju ujutru običaj je i da se na ražnju peče jagnje, a ljudi tokom višečasovnog pečenja jedu meze i piju “uzo”. Ipak,  najznačajniji običaj je farbanje jaja u crvenu boju i postavljanje prvog ofarbanog jajeta pred ikonu u kući.

Jedan od običaja koji se praktikuje na ostrvu Krf je i bacanje "botidesa", keramičkih posuda napunjenih vodom sa prozora na ulicu, dok se u područjima prema Bugarskoj održava tradicionalna "borba jajima".




Uskršnji hleb

Uskršnji običaji u Bugarskoj su se kao i u drugim pravoslavnim zemljama formirali vekovima, a glavno mesto na uškršnjoj trpezi Bugara zauzimaju “kozunjak” (domaća štrudla) i jaja ofarbana u crveno. Jaja se obmotavaju u zeleni stoljnjak (zelena je nacionalna boja Bugarske) i nose se u crkvu na osveštavanje. U Bugarskoj su popularne i uskršnje figure od čokolade i šećera u obliku zeca. Na Veliki Četvrtak se farba prvo jaje i priprema testo za uskršnje hlebove, koji imaju mnogo imena u Bugarskoj - uskršnji kravaj, bogova pita, košara, harman, kvasnik, jajčenik, pletenica ili kukla (lutka). Bugarke pripremaju uskršnji hleb sa crvenim jajem u sredini koje se poklanja prvom gostu koji poseti ukućane.

U nedelju Bugari idu u crkvu na svetu liturgiju i vraćaju se domovima sa svećom u ruci. U Bugarskoj je, takođe, običaj da se za Uskrs nosi nova odeća koja simbolizuje vaskrsenje i rađanje novog života na proleće.

U Italiji se tradicionalno priprema posebna uskršnja „torta di Pasketa", slani kolač s kuvanim jajima i spanaćem, a praznik dočekuje uz “kolombu”, kolač u obliku golubice koja je simbol dobrih vesti. Sličan zlatnožuti uskršnji kolač, koji se naziva “mona”, peče se i u Španiji, ponegde i s jajima koja se ređaju po površini pre pečenja. U Švajcarskoj se poklanja uskršnja golubica, „paloma di paskva", kolač sa sušenim voćem.



Uskršnja trpeza

U Francuskoj se na Uskrs, posle tradicionale mise i potrage za skrivenim jajima po bašti, porodica okuplja oko pečenog jagnjeta na trpezi, a za sutradan je obično predviđen porodični izlet, dok se na jugozapadu zemlje u Uskršnji ponedeljak pravi džinovski omlet.

U Engleskoj na prazničnom stolu umesto jagnjetine uglavnom služe šunku, dok su uskršnja jaja i tamo obavezan deo praznika.

Interesantno je da u Poljskoj kraj posta nastupa tek kad se na uskršnjoj jutarnjoj misi blagoslovi i isprazni korpa napunjena hranom. Za uskršnji ručak se služi jagnje napravljeno od putera, koje simbolizuje proleće.


Uskršnje jagnje od putera - Poljska

Deca zauzimaju posebno mesto tokom proslave Uskrsa. U Nemačkoj se za najmlađe u baštama skrivaju korpe s jajima i čokoladnim figuricama, a drveća kite šarenim uskršnjim jajima. U Francuskoj deca stoje u krugu i u vazduh bacaju i hvataju šarena jaja, dok u Americi sakrivaju jaja u kući, dvorištu ili vrtu, a deca ih zatim traže, uverena da ih je preko noći sakrio uskršnji zeka, ostavljajući slatkiše i druge poklone.


Priredila: Nadica Janić

четвртак, 06. април 2017.

NEZNANI JUNAK NA AVALI – SRPSKI VOJNIK


Duša slovenska (52)




Tvrđava Žrnov na Avali pre rušenja 1934. godine 

Ispod zidina srednjovekovne srpske tvrđave Žrnov na Avali, 1915. godine, poginuo je petnaestogodišnji dečak - vojnik. Sahranili su ga Nemci i na drvenom krstu napisali: „Ein unbekannter serbischer soldat”. Posle oslobođenja meštani obližnjeg sela podigli su spomenik od kamena na kom su urezane reči: “Ovde počiva nepoznati srpski vojnik“.



Spomenik palim junacima na Avali podignut 1922. godine,
 a srušen 1938. godine
















Svečanost podizanja spomenika palim junacima na grobu neznanog junaka na Avali, 1922. godine



Milan Stojadinović sa gostima pored spomenika palim junacima



Spomenik palim junacima i radovi na Meštrovićevom zdanju
 - spomeniku Neznanom junaku



Prostorni krst sa srušenog spomenika palim junacima na Avali prenet je u portu crkve u Belom Potoku

Šta se danas pouzdano može reći o identitetu i sudbini mladog vojnika? Malo je istorijske građe a interesovanje veliko. Predanja i neznanja su se ukrstila. Vraćanje u prošlost daje odgovor.

List “Vreme” je izlazio između dva rata i bio jedan od najčitanijih novina onog doba. Tadašnji izveštači bili su prisutni kad je došlo vreme da posmrtni ostaci neznanog junaka budu premešteni iz starog groba i postavljeni u mauzolej. Oni se prvi poklanjaju časti i viteštvu koje je onda vladalo, jer je iznad pokojnika bio natpis na nemačkom da tu „počiva nepoznati srpski vojnik“, natpis koji je izražavao poštovanje borbe za slobodu.

„Gore, ispod starog avalskog grada, (misli se na Žrnov) čobani su odavno kitili cvećem bezimeni grob“, beleže tadašnji reporteri. „Bezimeni srpski vojnik bio je sitan čovek, skoro nežan. Niko mu nije video žive oči, ni živo telo, ali meštani Belog Potoka sećaju se kad je poginuo, mlad, u srpskoj uniformi.“

Uvodeći nas u priču o Neznanom junaku, potpisnik teksta Ante Matekalo objašnjava da grobnica nikada nije ni kopana. Pod jednom avalskom osmatračnicom pala je granata i našla svoj „plen“ u odredu koji se povlačio. Na tom mestu poginuo je i ovaj vojnik, mlad, tek ubačen u stroj. Sahranjen je u krateru granate.

Kako se to moglo znati?

Iskusni novinar našao je Svetozara Vićentijevića, prekaljenog ratnika koji je prvi pronašao grob na Avali. 
“Znam pouzdano da je bio iz Sedmog puka Drugog bataljona Dunavske divizije” – govorio je Vićentijević za “Vreme”. “Dok su svi stariji vojnici imali oko vrata amajliju na kojoj su ubeležene vojničke oznake i pukovska obeležja, mlađi, koji su dolazili da popune čete umirali su bezimeni.”

Posle rata brojne majke, očevi i rođaci tumarali su Avalom između grobova tražeći najmilije. Tako su mnogi olakšali svoj bol, makar potajno, verujući da je baš ispod tog, nepoznatog groba, sahranjen neko njima toliko drag...

Na Avali je u ono vreme ostala samo čobanska priča, jer su oni videli kad ga je neprijatelj sahranjivao, a govoraše da je bio „mlad i lep“ čovek. Preciznost je, ipak, važnija od predanja, pa ostaje istorijska činjenica da je 23. novembra 1921. godine odlučeno da se komisijski pregleda grob ovog vojnika. 

“Nije trebalo dugo kopati” – beleži Matekalo. “Prvo su se ukazali delovi granate. Hiljade ovakvih granata padalo je na srpsku vojsku. Težina – 10,3 kilograma. Ali, ova je ležala kao jastuk na grobu Neznanoga. Lobanja se odmarala na čeliku.”

Vrlo mala lobanja i kostur srednje veličine, ukazivali su da je u pitanju dečak - ratnik. To je potvrđivalo i odsustvo ratničke značke s imenom i oznakom jedinice, jer se zna da su dečaci - vojnici ostali bez značke.

Posebno potresan deo priče je onaj na kojem su očevici shvatili da je ceo levi deo grudnog koša nesrećnikov raznesen granatom, pa je zabeležena i reakcija jednog od Belopotočana koji je prisustvovao ovom nesvakidašnjem, tužnom skupu: „Ovom ratniku neprijatelj nije mogao srce da sahrani!“ Srce je ostalo zauvek negde na Avali. Prsti su držali municiju, kojom se naša vojska snabdevala od 1908. godine. Opasač je obavijao struk kojega više nije bilo, a kaiševi (uprtači) padali su preko desnog ramena. Na dnu grobnice nalazile su se cokule, a one nisu mogle da budu ničije nego srpske...

Teške cokule pretvarale su noge u žive rane, a vezivane su ponekad, baš kao i u ovom slučaju, telegrafskom žicom. Ratne 1915. godine bilo je i takvih veza, a kad su članovi Komisije pronašli cokule, odagnana je i poslednja sumnja da je Neznani bio – srpski vojnik.

Upleten u kostur, pronađen je novčanik sa tri stara srpska dvodinarca sa likom kralja Petra i jedan groš. Tu je bilo i jedno parče hartije, zbog kojeg su nastala mnoga predanja i legende, jer je to, navodno, pismo upućeno najdražima. Međutim, gospodin Andonović je, posle svih stručnih analiza, zaključio da je nemoguće sa njega razaznati bilo koju reč, a hartija je formatom čak podsećala na jednu od novčanica onog doba.


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA